Arhiva

September 26, 2013

Intervju sa Djordjem Kadijevicem

More articles by »
Written by: Milos Itic
Kadijevic i mi

Predstavljamo vam deo intevjua sa  jednim od najboljih reditelja na ovim prostorima, Djordjem Kadijevicem.

Intevju je radjen za potrebe filma “Beware of Vampire”, u avgustu 2013. godine, u trenutnoj filmskoj ekipi ciji sam clan i ja a predvodi je Daniel Iriarte. Pored klasicnih tema, Djordje Kadijevic je jos jednom objasnio zasto umetnicki autorski film se polako gasi i sve teze uspeva u modernoj kinematografiji.

Kada je film “Leptirica” naisao u vasoj karijeri i da li vam je ovaj film kasnije pomogao za sledece naslove?

Film “Leptirica” datira iz sedamdesetih godina, mislim 1973, ne mogu da se setim tacno a to nije ni vazno. Inspiracija za taj film nema nikakve veze ni sa Milovanom Glisicem ni sa Savom Savanovicem. Ona u stvari odrazava jednu moju urodjenu predispoziciju, koju ja ne bih mogao da objasnim, odakle ona meni i kako se i kada pojavila. To je izrazen afinitet prema onostranom, prema metafizickom, iracionalnom i mistickom elementu. Naime, od prvog trenutka kad sam pokusao da se bavim umetnoscu, ja sam shvatio da umetnost mora da obuhvati globalni prostor egzistencije u kome sasvim ravnopravno participiraju stvari koje imaju racionalno pokrice koje su predmet jedne adekvatne recepcije i onih datosti koje su lisene mogucnosti racionalnog tumacenja, dakle koje su, kako se popularno kaze, onostrane i koje zapravo zadiru u prostor koji realno egzistira u nasem unutarnjem iskustvu isto toliko koliko u njemu egzistiraju i sadrzaji cisto iskustveni. Mene je zanimalo otkud takve specije, takvi sadrzaji. Pre svega, otkud tolika njihova snaga, i moc uticaja na nas zivot i na nase ponasanje, kod stvari koje ne samo da nikada nisu bile sastavni deo bilo kakve realnosti vec su apsolutno realno neostvarive, ali jesu egzistentne, zato sto deluju isto toliko snazno, na nase poimanje sveta, bivstva uopste, pa i nas samih. Sebe samog, koliko naravno i iskustvani sadrzaji.

To je bila moja osnovna motivacija kad sam usao u zanr filmske fantastike. Tako bih to mogao da nazovem. Ja svoje filmove te vrste ne bih nazvao hororom, jer horor je jedan komercijalan zanr koji ide na to da pruzi vise manje plitko i jeftino uzbudjenje zainteresovanog auditorijuma, koji sluzi za popunu jednog sinasticnog i televizijskog programa, sadrzajima koji ne mogu da omanu zato sto su primamljivi zahvaljujuci onom snaznom osecanju privlacnosti koju takav zanr ima. Medjutim, naravno da to mene nije zanimalo.

Moje pitanje je vezano za moje slovensko poreklo. Mi smo kao sloveni predisponirani prema, kako bih rekao, fenomenima duhovnosti, kako cesto govorimo o jednom zargonu koji stoji negde izmedju religioznosti i profane sfere. To je ta pomalo prokleta slovenska dusevnost, koja nije tako svojstvena racionalnosti trezvenog zapada, i ako imamo nesto po cemu se razlikujemo od svih drugih ljudi na svetu, onda imamo tu vrstu sentimenta, koja je slovenska, koja se tako snazno oseca u slovenskoj litaraturi i muzici.

Kadijevic intervju

Kakva je bila atmosfera za vreme snimanja filma “Leptirica”, kako su reagovali mestani, a kako filmska ekipa?

To pitanje se vise odnosi na ekipu nego na selo. Selo je bilo skoro napusteno i gotovo da nikog nismo ni sreli. Medjutim, zanimljivo je reagovanje ekipe. Da bi ste vi napravili jedan takav film, kakav je “Leptirica”, vi morate, ako ste reditelj i autor tog filma, ja sam i scenarista i reditelj, vi morate ekipu dovesti u jedno, ne samo ih upoznati sa sadrzajem filma, da oni znaju sta treba da rade, nego ih dovesti u jedno stanje transa, treba ih uvesti u takvo raspolozenje, u takvu empatiju, da oni jednostavno pocnu da zive to sto snimaju.

Naime, postoji jedna velika opasnost kod takvih filmova kao sto je Leptirica, kad vi hocete da udjete u ono sto je sa one strane zdravog razuma, sa one strane uma, iskustva, znjanja, intelektualnosti, razuma, pameti, znanja, morate paziti da ne upadnate u ono najgore, to jest, da postanete smesni. Kad hocete da budete strasni, najveca je greska da budete smesni.

Kada je konacno film bio gotov, da su se mnogi moji prijatelji promenili prema meni, jer su poceli da podrozevaju da sam ja u nekom tajanstvenom dosluhu sa zlim silama. Dozivljavao sam takve stvari , da su mi ambasadori Satanista prilazili sa predlogom da im se pridruzim. “Vi ste to tako sjajno napravili, vi, zaboga, znate sustinu stvari”.

Ako uporedimo film “Leptirica” u odnosu na ostale vase filmove, sta bi ste rekli o tome. Kada je ovaj film naisao u vasoj karijeri i da li vam je pomogao oko sledicih naslova?

Pa znate, ja ne mogu uopste da pocnem da govorim na temu analize sopstvenog mentaliteta. Ja o svom mentalitetu ne znam nista, o njemu moze da govori neko drugi onoliko koliko je imao prilike da me posmatra i upozna i da stekne misljenje. Ali je sigurno, izvan svake sumnje, da u tom mentalitetu postoji jedna predispozicija koja bas nije prisutna kod svakoga. Tako da ja nemam nijedan film u kome se ne pojavljuju elementi mistickog iskustva.

Mi imamo dvostruko iskustvo, imamo iskustvo sa svetom u kojem zivimo i imamo iskustvo sa unutarnjim svetom koje doznajemo interspektivno, koji izbija iz nas samih. U oba slucaja se radi o ponorima, u koji mi upadamo beznadezno. Jedan ponor je spoljni svet, koji nikada necemo saznati i shvatiti. A drugi je ponor unutrasnji. To je ono sto bi smo rekli, ako su nam Max Planck i Niels Bohr otkrili strukturu spoljnog sveta koju ne mozemo shvatiti, i ako je Werner Heisenberg jasno rekao da je to prostor neizvesnosti, neodredjenosti, onda nam je recimo Sigmund Frojd objasnio da je pandan tog istog spoljnog neodredjenog sveta, unutarnji svet koji je isto tako nedokuciv, i da mi imamo paralelno dva iskustva koja u krajnjoj konsekvenci dospevaju na jednu tacku, kako bih rekao, misticke konstante.

Mi mislimo da je sasvim normalno i razumno, prihvatljivo i shvatljivo, rodjenje deteta ili recimo rastenje nokata, a u stvari radi se o cudima. Potpuno je neshvatljivo kako se to dogadja. Kao uopste nastaje zivo bice, kako sam ja nastao, otkud ja. To je sto se tice tog spoljnog sveta. Sa druge strane je moj unutrasnji svet. Zasto ja zaboga nisam toliko pametan pa da se bavim nekim prakticnim poslom, pa da gledam da se unovcim, nego se bavim jednim Don Kihotskim poslom, bavim se umetnoscu, koja zadovoljava jednu moju neutazljivu strast, nesto kao ljubav, koja je za mene iznad svega. Dakle opet nesto iracionalo. Zasto ja to toliko volim? I onda cak, zasto pokusavam da to tematizujem na filmu. Zasto nisam prihvatio konvencionalan realisticki kontekst, kao mnoge moje kolege, koje su se proslavile zajebavajuci realni socijalizam u kome smo ziveli. Za mene je to bilo pomalo smesno i daleko. Ja sam znao da je to efermerna pojava. Ja sam polemisao sa kolegom Dusanom Makavejevom i pokojnim Zikom Pavlovicem, stalno sam govorio a sto se bavite Titom, kad je Tito jedna prolazna stvar, mi cemo jos doziveti vreme kad ce on biti muzejska kreatura. I zasto bi ja trosio svoju energiju praveci nazovi umetnicka dela koja se bave problematikom koju je on stvorio iz svoje kapricioznosti. Ne, ja cu da se bavim nekim fundamentalnim stvarima. Fundamentalne stvari zasnovane na mojim fundamentalnim iskustvima. I moji fantasticni filmovi kao sto su “Leptirica”, “Devicanska svirka”, “Sveto mesto” i “Sticenik” se bave zapravo jednim fundamentalnim pitanjem.

Otkud to da osim sveta imamo jos jedan paralelni prostor egzistencije, to je ono unutarnje. I otkud konflikt izmedju te dve stvari. To je mene uzbudjivalo i zato sam pravio filmove. Naravno bilo je tesko probiti se sa takvim filmovima koji su daleko od jedne kako bih rekao, lukreativnosti.  Od mene se kao i od svakog drugog reditelja ocekivalo da pravim filmove za siroku publiku, za sto vise gledalaca. I da potrefim ono sta njih najvise preokupira i zanima, medjutim moje iskustvo mi govori da, ovo morate shvatiti ja nisam mizantrop, ali ja vrlo dobro znam da je 99% zivih ljudi koji su nasi savremenici, po karakternoj strukturi licnosti ravno mediokritetu. A da je samo 1% ono sto Erich Fromm naziva “visokom razvijenom ljudskom individualnoscu”. E sad ako vi hocete da se artikulisete kao visoko razvijena ljudska individualnost vi jako rizikujete da budete neshvaceni, da budete potisnuti, i cak na neki nacin podozrivi i nepozeljni.



About the Author

avatar
Milos Itic
Film Noir




0 Comments


Be the first to comment!


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *