Arhiva

May 16, 2014

“MAD MAX”: Celuloidno Asfaltiranje Drumskog Ratnika

More articles by »
Written by: Aleksandar Jovanovic

Malo je kinematografija koje su u relativno kratkom vremenskom periodu napravile pravi bum kada je u pitanju kvantitet (proizvodnja filmova) i istovremeno kvalitet (umetnička relevantnost). U tom smislu Australija je, kao jedna od zemalja čija je kinematografija gotovo umrla posle Drugog svetskog rata, u periodu od 70-ih godina , pa sve do sredine 80-ih godina prošlog veka, superiorno pokazala da filmskom tržištu može ponuditi ostvarenja sa izrazito jakim uticajem na dalji razvoj filmskog jezika. Na početku ovog perioda ustanovljena je politika snimanja filmova koja je strogo propisivala samo domaću produkciju, glumce i nacionalne teme. Ovako jasno definisano usmerenje je imalo za posledicu pojavu grupe  australijskih autora koja je trasirala put tzv. „Novom australijskom filmu“ (Piter Vir, Filip Nojs, Brus Beresford, Džordž Miler i dr.).

.

Među ovom grupom se nalazio i Džordž Miler, bivši student medicine, koji je tvorac jednog od najuticajnijih žanrovskih filmova. U pitanju je, za sada još uvek, trilogija „MAD MAX“ (distributerski prevod „POBESNELI MAKS“), jedan od najznačajnijih filmskih serijala na temu Postapokalipse i pravi filmski klasik. Međutim, sam put nastajanja ovog serijala, i uopšte ovakvog načina snimanja filmova predstavlja legendu po sebi kao i dotični film. Da bi se shvatilo koliko je nekada snimanje ovakvih filmova bio podvig treba se najpre kratko osvrnuti na društveno istorijski trenutak u kome se Australija nalazila. Posle početka korenitih društvenih promena, Australiju je zahvatila svetska energetska kriza kada su arapske naftne kompanije 1973. god. drastično smanjile proizvodnju nafte. Australija se tada suočila sa provalom nasilja koje je postala redovna pojava u nepreglednim redovima ispred benzinskih pumpi što je tek bila sitnica u odnosu na pojavu motorističkih bandi po australijskim putevima. Australijska verzija američkih „Anđela pakla“ su bili „Osvetnici“ koje je Džordž Miler angažovao kao statiste, a neki članovi bande su , čak, izvodili kaskaderske scene. Neverovatna je sličnost da je i Volter Hil u svom „THE WARRIORS“, snimljenog iste godine kad i „POBESNELI MAKS“, angažovao prave članove uličnih bandi koje su bile u porastu po američkim gradovima.

.

Ovakvo stanje u društvu, čvrsto utemeljeno na kulturi automobila,  je poslužilo Džordž Mileru kao osnovna ideja za građenje posebnog filmskog okruženja „POBESNELOG MAKSA“. Okolina Melburna koju su činili spaljena zemlja, ravni autoputevi i miris benzina je bio glavna lokacija za snimanje, i ujedno autentična slika australijske prirode. Priča o policajcu Maks Rokatanskom (prezime je uzeto od českog doktora koji je usavršio metod za uklanjanje unutrašnjih organa prilikom autopsije) je doživela toliki  planetarni uspeh da je „POBESNELI MAKS“ dospeo u red najkomercijalnijih filmova svih vremena u pogledu odnosa između troškova produkcije i krajnje zarade. Ali, i mnogo više od toga. Zahvaljujući ulozi Maksa, Mel Gibson je postao internacionalna zvezda i kasnije ostvario zapažene uloge kako u domovini tako i u Holivudu. Interesantno je na koje se sve načine filmska ekipa snalazila tokom pravljenja filma, ali i njegovih porođajnih muka. Na primer, za snimanje su korišćenja sočiva koja je Sem Pekinpo upotrebio za snimanje akcionog trilera „The Getaway“ (1972) i nakon toga ih kao nepotrebna ostavio negde u Australiji. Zahvljajući ovoj banalnoj okolnosti „POBESNELI MAKS“ je ušao u istoriju Australijske kinematografije kao prvi film snimljen u formi širokog ekrana što je njegov univerzum još više učinilo fascinantnim za oko gledaoca. Po rečima Džordž Milera, bilo je to pravo gerilsko snimanje po autoputevima Australije na kojima je malobrojna filmska ekipa morala posle svake scene automobilskih nesreća da čisti nered iza sebe. Utoliko je to bilo opasnije, jer tada nigde u zakonu nije postojala dozvola za snimanje ovakvih scena, a s druge strane, nije ni postojao jasan zakon koji bi ovo zabranjivao. Čak je umetnički direktor Džon Duding krao razne predmete za potrebe snimanja, a posle završenog snimanja ih krišom vraćao. Sve su ovo bile nužne posledice izuzetno niskog budžeta (procena je da je film kostao oko 350 000 australijskih dolara), ali je ovaj čisto filmski eksperiment na kraju postao jedan od najuzbudljivijih kinestetičkih iskustava na filmskom platnu koje traje i danas.

Pobesneli Maks

Prvi film u serijalu, snimljen 1979. god. za 12 nedelja, je zamišljen kao akcioni film po uzoru na neme slepstik komedije koje su snimali rodonačelnici ovog žanra 20-ih godina prošlog veka, Baster Kiton i Harold Lojd. Osnovna zamisao Džordž Milera je bila da se vratolomni svet slepstika koji je odolevao fizičkim zakonima prenese na scene automobilskih potera i nesreća. Njihovom hiperrealističnom izgledu je u velikoj meri doprinelo Milerovo angažovanje kao doktora na praksi u jednoj Sidnejskoj bolnici gde je radio na hitnim intervencijama i bio svedok unakaženih žrtava. Ovo iskustvo je pretočeno u estetiku „POBESNELOG MAKSA“ koja je vrlo brzo dobila svoje klonove u kolekciji italijanskih niskobudžetnih postapokaliptičnih filmova(„2019: After the Fall of New York“, „1990: The Bronx Warriors“, „The New Barbarians: Warriors of the Wasteland“ itd.). Međutim, iako se „POBESNELI MAKS“ veoma često svrstava u postapokaliptični film, ipak se za njega može reći da je vremenski smešten u periodu neposredno pre apokalipse, u trenutku kada su institucije sistema već počele da se ruše(detalj iz kadra u kome slova koja upućuju na palatu pravde jedva vise iznad ulazne kapije) što se vidi po tome da,  koliko toliko, još uvek postoje policijske snage koje vode računa o poretku, mada su i one, već, iznutra načete početnom anarhijom(na početku filma se u jednom kratkom kadru prikazuje saobraćajni znak na kome piše „Anarchy Road“). Uvodna sekvenca otvara policijsku poteru za poremećenim kriminalcem koji sebe naziva „Noćni jahač“ i na kraju gubi duel sa Maksom poginuvši u eksploziji automobila. Reč je o sceni koja je snimateljsku ekipu mogla da košta života, s obzirom da je na automobil “Noćnog jahača” stavljena prava vojna raketa da bi se izazvala eksplozija. Kada se to desilo, zapaljeni auto je nastavio nekontrolisano da „juri“ snimateljsku ekipu u susednom vozilu jos nekih pola kilometara.

.

Fokus priče je sukob Maksa sa motorističkom bandom („nomadsko đubre“, kako kaže jedan od epizodnih likova) koja dolazi u gradić da bi osvetila smrt svog člana, to jest „Noćnog jahača“. Bandu vodi Tokater u izvanrednoj glumačkoj izvedbi Hju Kiz-Berna koji je, već, bio poznat kao pozorišni glumac u Šekspirovim dramama što je samo pojačalo poremećenu teatralnost i narcizam glavnog negativca. U sukobu sa motorističkom bandom Maks gubi ženu i dete i kreće u odmazdu koja je u potpunosti opravdala naziv filma. Time je uspešno završen jedan filmski eksperiment koji je zadao novi obrazac ovom filmskom žanru.

.

Ogroman svetski uspeh prvog filma je stvorio uslove da se 1981. god. snimi nastavak pod nazivom „MAD MAX 2“ kome je američki distributer Warner Bros promenio ime u „MAD MAX 2: ROAD WARRIOR“ (distributerski naziv „DRUMSKI RATNIK“), pri čemu je nova saga o Maks Rokatanskom kako na vizuelnom planu tako i u načinu pripovedanja drastično poboljšala sve ono što zbog niskog budžeta nije moglo biti iskazano u prvom filmu („DRUMSKI RATNIK“ je imao 10 puta veći budžet). Budući da je Džordž Miler, filmski amater izrazitog talenta, uvideo da njegovo iskustvo iz prvog filma neće biti dovoljno u izgradnji daleko grandioznijeg nastavka, potražio je savet od svojih iskusnijih australijskih kolega, Pitera Vira i Filipa Nojsa (poslednji je bio jedan od prvih diplomaca Australijske filmske i televizijske škole). Na taj način je jedna predapokaliptična priča sa temom osvete prerasla u postapokaliptičnu legendu o drumskom ratniku. Treba pomenuti da je jedan od razloga za svetski uspeh „POBESNELOG MAKSA“ bio taj što je u raznim zemljama bio prepoznat kao arhetipski heroj blizak svim ljudima iz različitih kultura. U Japanu je poistovećivan sa samurajima, a u Norveškoj sa vikinzima (interesantno je da je Džordž Miler prvi put čuo za Kurosavu posle velikog uspeha prvog filma).

.

„DRUMSKI RATNIK“ je Maksa predstavio u jednom novom izdanju u kome je on ličio na drumskog pank revolveraša koji pokušava da preživi u ostacima razorene civilizacije gde je nafta vredela više od ljudskog života. Nije bilo više nikakvog traga od onoga što bi se moglo nazvati društvenim uređenjem, a o životu i smrti su odlučivale grupe motorizovanih varvara nalik škartu genetskog propadanja ljudske vrste. Svet je konačno postao industrijska deponija u kojoj su besciljno jurile motorima i automobilima ljudske olupine. Ovakva vizija jednog postapokaliptičnog sveta retko se viđa na filmu. Utoliko više što je „DRUMSKI RATNIK“ sniman na prirodnim lokacijama, tačnije u pustinji „Broken Hill“,  koja je izgledala još zastrašujuće kada su njen prostor  na ekranu ispunile pomahnitale horde na točkovima.

.

Maks u pustinji otkriva neku vrstu mini ljudske zajednice koja se bavi proizvodnjom i preradom nafte, i svim raspoloživim sredstvima brani svoju infrastrukturu od samoprozvanog gospodara pustinje Humungusa. Nakon što Maks spašava jednog od člana zajednice sa ciljem da izvrši njegovu razmenu za gorivo i nastavi svojim putem, ubrzo shvata da će njegova uloga u spašavanju ove zajednice biti mnogo veća. Završna masovna sekvenca potere spada u jedan od montažno najsloženijih filmskih uradaka do današnjih dana. Te 1982. god.,  „DRUMSKI RATNIK“ je postao  komercijalno najuspešniji australijski film na američkom filmskom tržištu. Mit o Maksu, „Drumskom ratniku“, je konačno, za sva vremena i generacije, ušao u filmsku enciklopediju i postao deo opšte kulturnog nasleđa.

.

Ovakav ishod je doveo do još većeg pritska studija za trećim nastavkom. 1985. god. je snimljen treći film pod nazivom „MAD MAX BEYOND THUNDERDOM“ (distributerski naziv „POBESNELI MAKS 3“). Međutim, ova superprodukcija koja je zbog marketinških razloga angažovala Tinu Tarner, popularno ime iz sveta muzike  kao glavnog protivnika Maksu, ipak, nije bila na nivou svojih prethodnika. „POBESNELI MAKS 3“ je bio tek filmski derivat sveden na visokobudžetnu bioskopsku zabavu sa elementima lake satire i slepstik komedije. U lik tvrdokornog Maksa je uneto više komike i vedrine što je vidljivo omekšalo životni asfalt kojim je „Drumski ratnik“ nekada išao. I sama priča je, delimično, preneta na teren društvene satire, s obzirom da se prva polovina filma dešava u tzv. „Trgovištu“, više nalik grotesknoj razvalini bivše civilizacije, u kome čitav život zajednice zavisi od metana proizvedenog od svinjskog izmeta. Nakon nesuglasica sa gospodaricom „Trgovišta“, Maks biva prognan u pustinju gde ga nalazi grupa dece, koja mimo svih katastrofa, živi u nekoj vrsti skrivenog raja. Upravo ta deca, sklonjena od svih užasa, simbol su nove nade za čovečanstvo i, možda, kraj lutanjima „Drumskog ratnika“. „POBESNELI MAKS 3“ je, takođe, ispunio komercijalna očekivanja, ali će ostati upamćen kao slaba karika u epu o „Drumskom ratniku“.

pobesneli maks-fury-road

Posle skoro 30 godina od poslednjeg filma, Džordž Miler završava novu priču o Maks Rokatanskom pod naslovom „MAD MAX: FURY ROAD“ za koju kaže da je tek prva u novoj trilogiji o kojoj je razmišljao u poslednjih 20 godina. I dok današnji naraštaji svoje prve susrete sa filmskom umetnošću stiču, uglavnom, kroz CGI i 3D perspektivu, možda će kroz jedan novi eksperiment Dzordž Milera na starim osnovama biti u prilici da vide ono što se nekada nazivalo “pure cinema“.



About the Author

avatar
Aleksandar Jovanovic
Ekonomski fakultet Nis, Bluz, Filmovi, Stenli Kjubrik, Teksas, ZZ Top, Filmske Preporuke




3 Comments


  1. avatar
    milan

    Sjajan tekst o dragoj mi trilogiji,hvala!


  2. avatar

    Proocitah clanak u jednom dahu. Duboki naklon.


  3. avatar
    Ender

    Hvala na sjajnom tekstu !!!



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *