Arhiva

July 2, 2015

MANHUNTER: Let “Crvenog Zmaja”

More articles by »
Written by: Aleksandar Jovanovic
Crveni Zmaj Vilijam Blejk

Epoha „Novog Holivuda“, nesumnjivo najznačajniji zaokret američkog filma pod jakim uticajem francuskog „Novog talasa“, završena je oko polovine 80-ih godina 20-og veka. Pored dogmatskih rediteljskih imena ovog perioda (Stiven Spilberg, Džon Milijus, Frensis Ford Kopola, Volter Hil, Džon Karpenter…), na ivici visokobudžetnog i nezavisnog filma (češće na strani niskobudžetnog filma) balansirala je grupica reditelja kao što su Leri Koen, Džozef Ruben, Džek Šolder i dr. Sineasta koji je, sa stanovišta lične estetike, bio pozicioniran, može se reći, tačno na preseku ovih grupacija bio je Majkl Man. I on je pripadao generaciji mlađih američkih reditelja koji su se školovali na evropskom tlu. Pored Univerziteta Viskonsin, Man je dodatno brusio svoje znanje o filmu u Londonskoj Filmskoj Školi. Tokom studiranja u Engleskoj, Man je prva iskustva sticao snimajući reklame što se, kasnije, vidno odrazilo na njegov rediteljski potpis koji je predstavljao umešnu kombinaciju televizijskog i bioskopskog filma. Ovakvo opredeljenje je na tv ekranu donosilo mnogo uspeha, ali su Manovi filmovi na biskopskom platnu uvek patili od nerazumevanja širokog opsega gledalaca. Njegovi najveći uspesi na televiziji su, svakako, bile serije „Kriminalistička priča“(Crime story, 1986-1988) i „Poroci majamija“ (Miami vice, 1984-1990). Danas, ovaj serijski paket čini televizijski klasiku koji je još u to vreme nadmašio standarde televizijske produkcije. Međutim, pored producentskog rada, Man je pre toga snimio filmove kao što su „Tief“ (1981), i “The Keep“ (1983).  Ali, ostvarenje koje je, sa današnje distance gledano, napravilo presek u estetskom usmerenju autentičnog filmadžije Majkl Mana je bilo „MANHUNTER“ (1986).

„MANHUNTER“ nije bitan samo kao stilski najfinije bioskopsko izdanje Majkl Mana, već je važan i sa stanovišta filmske istorije. Naime, ovde se po prvi put pojavljuje lik nedokučivog psihopate doktora Hanibala Lektora, verovatno jednog od najkompleksnijih karaktera na filmu, koji je doneo Entoni Hopkinsu Oskara za najbolju glavnu ulogu (The Silence of the Lambs, 1991.), nakon čega je doživeo manje-više uspešne nastavke (Hannibal, Red dragon). Međutim, pojava doktora Lektora u „MANHUNTER“-u je epizodnog karaktera, ali i kao takva, pamti se po mini glumačkoj bravuri Brajana Koksa. Takođe je poznato da je „MANHUNTER“ adaptacija novele Tomasa Herisa, „Crveni zmaj“, koja je po rečima samog  Majkl Mana bila nešto najbolje što je ikada pročitao. U pitanju je uzbudljiv psihološki triler o profajleru Vil Grejemu (osoba koja ima poseban dar da se identifikuje sa psihologijom ponašanja teških psihopata), koji se povukao posle hvatanja doktora Lektora, nakon čega dobija novi zadatak da pomogne u pronalaženju ubice porodica kod koga policija nikako ne može da shvati motiv. Težina zadatka zahteva od njega ponovno odvajanje od porodice i opasan ulazak u um psihopate u čemu će mu pomoći doktor Lektor koji za Grejema ima funkciju dvoseklog mača. Uloga Vil Grejema je poverena Vilijam Petersenu koji je pre toga bio zapažen u solidnom akcionom trileru Vilijam Fridkina „To live and die in L.A.“ (1985). Pored Vilijam Petersona, njegovog prijatelja, policajca Džeka, tumači Denis Farina, najpoznatiji po ulozi detektiva Majk Torela u seriji „Krimi priča“.

Plava Soba Manhunter

Sama priča iz „Crvenog zmaja“ je poslužila Majkl Manu da napravi fantastičnu audio vizuelnu sinergiju koja je kroz materijalizaciju složene psihologije svih aktera stvorila jedan ekspresivno-impresionistički doživljaj. Izjava Brajana Koksa u jednom intervjuu da suštinu atmosfere „MANHUNTER“-a čini po 50 % muzike i slike ide u prilog rečenom. Pored niza veoma detaljno postavljenih scena, ipak se treba zadržati na nekoliko njih i posebno ih analizirati. Pre toga treba skrenuti pažnju da su u većini scena dominantno korišćeni krupni planovi i srednje krupni planovi što je glavna karakteristika tv serija uključujući i duže dijaloge. Ovu profesionalnu deformaciju  kao posledicu dužeg rada na televiziji Man je, možda svesno ili nesvesno, preneo i na svoje filmove što je uvek dobro prolazilo kod kritike, ali ne i na bioskopskim blagajnama. Donekle se primećuje napor kod Mana da je nastojao da ovo televizijsko breme uravnoteži sa monolozima koji su više karakteristični za film (na primer, Vil Grejem veoma često na glas razmišlja o ubici, snima svoja zapažanja na diktafon, dovodi sebe na različitim mestima u neku vrstu neurotičnog obraćanja ubici koga još uvek nije video…). Međutim, ova kombinacija televizijske i filmske tehnike se u slučaju „MANHUNTER“-a pokazala krajnje konzistentnom i funkcionalnom. To je primetnu na samom početku film koga otvara scena razgovora na plaži između Vila i Džeka (razgovor prati smenjivanje srednje krupnih planova uz dubinsku kompoziciju u zadnjim planovima). Posebno je impresivan nastavak scene dok kamera u pokretu prati razgovor između Vila i sina tokom pravljenja gnezda za mladunce kornjača (motiv kornjača nije slučajan!). Istovremeno u krajnjem gornjem levom uglu kadra vidi se kako na terasi sede Džek i Vilova žena Moli (Kim Grajst). Kamera potom beleži karatk dijalog između njih dvoje koji se završava pogledom iz sobe ka terasi gde su svi predmeti u kadru u savršenoj simetriji, nakon čega sledi scenski epilog u vidu impresivne slike mora i neba na zalasku sunca (dani porodične idile su ponovo na zalasku, prihvatanjem novog zadatka na dušu Vil Grejema spušta se novi mrak). Inače, Manova specifična simetričnost kadra je prisutna u gotovo svim važnim scenama u filmu, ali je karakteristična i za pomenute tv serije. Nemerljiv doprinos vizuelnim rešenjima je dao italijanski direktor fotografije, Dante Spinoti, koji se po preporuci poznatog producenta „MANHUNTER“-a  , Dino De Laurentisa, pridružio filmskoj ekipi. Ovo je, inače, bio Spinotijev debitantski rad u Holivudu. Svoje umeće je demonstrirao u ljubavnoj sceni između Vila i Moli. „Romantično plava“ boja obasjava sobu sugerišući skoro rajski predukus bračnog para dok se istovremeno meša sa elegičnim instrumentalom u pozadini-svojevrsna slutnja da će taj raj uskoro biti narušen. Takođe, važna scena je i dijalog izmeđi Vila i doktora Lektora u zatvoru. U skučenoj zatvorskoj sobi vodi se nevidljivi psihološki rat između njih dvojice, i opet su svi predmeti u kadru u simetričnom odnosu (prostor između rešetki daje savršen okvir licima suparnika-Vil je ponovo uhvaćen zamkama Lektorovog bolesnog uma).

Scena u zatvoru Manhunter

Celokupna vizuelna kultura „MANHUNTER“-a je bila inspirisana delima najuticajnijeg engleskog slikara i fotografa 20-og veka, Dejvid Hoknija, koji se bavio i scenografijom. Metaforičnost Manove filmske slike je pored svog impresionističkog stila postigla i adekvatan ekspresionistički izraz u pogledu najdubljih slojeva psihe svih oponenata. Na primer, dekoracija unutrašnjosti kuće glavnog ubice Frensis Dolarhajda (Tom Nunan) ukazuje na gotovo bolesnu čistoću i red. Ogroman poster na sredini sobe, na kome je prikazano prostranstvo kamenite pustinje, jeste projekcija Frensisove duševne pustoši i njegove nemogućnosti da razvije stvarni emocionalni odnos sa ljudima zbog čega je njegov život samo scena neostvarenih snova kao i porodice koje je snimao pre ubistva. Glavan opsesija Frensisove transformacije je upravo slika „Crvenog zmaja“(u pitanju je stvarna slika engleskog slikara Vilijama Blejka iz perioda tzv. „Crnog romantizma“). Doduše, njemu se i pruža šansa da konačno napusti život snova tako što ulazi u romansu sa svojom slepom koleginicom Rebom (Džoan Alen), ali posle pogrešne percepcije jednog banalnog događaja(Rebu prati kolega sa posla i u jednom trenutku se približava njenom licu da skine trepavicu sa njenog oka, Frensis to gleda sa strane i pred njegovim očima se stvara iskrivljenu slika stvarnosti misleći da se Reba poljubila sa kolegom), Frensis ponovo uranja u svoj destruktivni svet snova odakle nema više povratka.

Pored specifičnog vizuelnog stila, druga ništa manje važna komponenta „MANHUNTER“-a je primena izvanredne atmosferične elektronske muzike. Originalne muzičke teme su komponovali Mišel Rubini i muzička grupa “The Reds”, među kojima se posebno ističe Rubinijev instrumental “Graham’s theme”. Svoj muzički pečat filmu dale su i pozajmljene kompozicije instrumentalista svetskog formata kao što su japanski kompozitor Kitaro i Nemac Klaus Šulce, bivši član jedne od najznačajnijih “New age” grupa svih vremena, “Tangerine Dream”. Kitarova kompozicija “Seiun” (poznata i pod naslovom “Hikari No Sono”) je upravo iskorišćena u “romantično plavoj” sceni, a “Freeze”, Klaus Šulcea, u zatvorskoj sceni dijaloškog nadmetanja između Vila i doktora Lektora. Odjavnu špicu filma zatvara pesma “Heartbeat”, grupe “Red 7” čiji se stihovi direktno odnose na unutrašnje raspoloženje ubice Frensisa Dolarhajda.

Psihopata iz filma Manhunter

Kao i svako kultno ostvarenje, koje je ovaj epitet dobilo kasnije, ni „MANHUNTER“ nije izuzetak. Od samog početka, film je nailazio na produkcijske i postprodukcijske teškoće. Prvo je producent Dino De Laurentis bankrotirao zbog loše odluke da investira u studio u Vilmingtonu koji je, već, u startu imao krupne tehničke nedostatke. Nakon toga je još lošiji menadžment zacementirao sudbinu filma tako što nije napravio dovoljan broj kopija koje bi se prikazivale u daleko većem broju američkih bioskopa. Ovaj fatalni propust je, donekle, ispravljen kada je distribuciju filma preuzeo poznati engleski producent Džeremi Tomas čijim je zalaganjem „MANHUNTER“ dobio, doduše, tek 3 godine kasnije, englesku premijeru kakvu je zaslužio još ranije. Zanimljivo je da je u istoj godini kada je bila američka premijera, „MANHUNTER” imao neku vrstu svog televizijskog klona, i to, upravo u seriji “Poroci Majamija”. Naime, u šestoj epizodi treće sezone pod nazivom “Senka u mraku” pojavljuje se ubica koji je po motivima gotovo preslikani Frensis Dolarhajd (njegove žrtve su takođe porodice po kućama sa velikim prozorima, otrgnutost od realnog sveta, bolesna želja za transformacijom). U ovom slučaju je ulogu Vil Grejema preuzeo policajac Soni Kroket (Don Džonson) koji tokom epizode na isti način gubi svoju ličnost identifikujući se na granici ludila sa psihom dotičnog ubice. Očigledno da je motiv potpune identifikacije sa umom psihopate opčinio i samog Majkl Mana, s obzirom da je bio redizajniran i na tv ekranima.

Pored svih problema, koje je ovo klasično ostvarenje Majkl Mana imalo, čini se da je još tada “Crveni zmaj” visoko uzleteo, čak toliko, da je trebalo vremena da bi se njegov let primetio. Ostaje činjenica da je Manov “Crveni zmaj” prvi udahnuo filmski život Hanibal Lektoru, ali, s druge strane, reč je o zaboravljenom klasiku triler žanra koji danas spada u obaveznu literaturu svih fanova Hanibala Lektora. Ostaje nada da će, posle svega, “Crveni zmaj” zauvek leteti filmskim nebom.

manhunter hanibal



About the Author

avatar
Aleksandar Jovanovic
Ekonomski fakultet Nis, Bluz, Filmovi, Stenli Kjubrik, Teksas, ZZ Top, Filmske Preporuke




0 Comments


Be the first to comment!


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *