DAU. Natasha (2020)

Genijalnost i osobenost ruskog reditelja Ilje Hržanovskog (1975) nagovestio je već njegov prvi film 4 (2004), koji je svojevremeno prikazan i na Festu, uz gostovanje autora u Beogradu. Dugo smo se pitali šta se dešava sa ovim izdašno talentovanim momkom, da bi tokom prošle i ove godine u talasima krenula priča o početku eksploatacije njegovog kolosalnog projekta DAU, u kome početna ideja biopika o sudbini sovjetskog fizičara, nobelovca Leva Landaua, prerasta u gigantsku fresku jednog vremena i jedne velike zemlje, hiperrealistična improvizacija i evokacija staljinističkog doba (oko 1950-ih), sa mističnim dešavanjima oko ruske nauke, bizarnim eksperimentima u okruženju i znaku mogućeg nasilja i egzekucija.

Velike kontroverze i različita pitanja, estetske i etičke prirode, razvili su se oko orijaške sage DAU. Pričalo se da su mahom neprofesionalni glumci i(li) početnici (neki sa stvarnim iskustvom iz života koje je bilo dragoceno za naraciju, poput Vladimira Ažipoa, bivšeg oficira KGB-a) bili izloženi velikom pritisku i fizičkom i psihičkom maltretiranju, našta produkcija odgovara da su oni upoznati o ideji i potencijalnim neprijatnostima i da su, ovi koji su ostali, na sve dobrovoljno pristali (sličnost sa rialitijima je očigledna). Ilja Hržanovski je imao suludu nameru da njegova ekipa živi ono doba, sa labavim ili nikakvim scenarističkim jezgrom. Tako je prvobitni angažman Vladimira Sorokina, velikog ruskog pisca i saradnika Hržanovskog na filmu 4, propao, a nesuđeni scenarista je u nedavnom intervjuu pojasnio da on kroz svoje delo govori o fenomenu staljinizma, ali da ne želi to da živi. Ilja Hržanovski je zauzeo prostor bivšeg naučnog instituta u Harkovu i tu godinama, još od 2006, radio na ”zamrzavanju epohe”. Petnaestak godina rada na projektu donelo je čak 700 sati sirovog materijala koji je trebalo montirati u neke pristojne celine. Teško je razaznati koliko će se toga na kraju izroditi u obliku filmova ili serija, uglavnom u Berlinu je ove godine u glavnom programu prikazan film DAU. NATAŠA (oko 135 minuta), a u jednom od sporednih programa i DAU. DEGENERACIJA (format od preko 6 sati). Film iz glavnog programa, gde se našao na insistiranje direkcije festivala iako je već imao prikazivanje u okviru multidisciplinarnog projekta DAU u Parizu, početkom 2019, dobio je Srebrnog medveda za izvanredan umetnički doprinos, što je nagrada po meri i sasvim zaslužena.

Priča je poprilično jednostavna, ali atmosfera koju Hržanovski dostiže, zajedno sa svojom saradnicom Jekaterinom Oertel (koja je od šminkerke avanzovala u scenaristkinju i koreditelja) neponovljiva je i začudna, umetnički samosvojna. Sredovečna i privlačna Nataša (izvrsna Natalija Berežnaja) vodi kantinu pri institutu za nauku, pri čemu joj pomaže mlada Olga (Olga Škabarnja), sa kojom je često u sukobu zbog pogleda na život, ljubav i posao. U svim tim nadgornjavanjima često se zapiju i potuku, naročito kad se kantina zatvori. Gost u Institutu je francuski naučnik Lik (Lik Biže), koji se u kantini hrani i zabavlja. Tokom jedne burne večeri i teške pijanke, Lik se zbližava sa Natašom i oni provedu noć zajedno u krevetu. KGB prati svaki Natašin korak, a pod budnim okom je i inostrani naučnik. Nataša dobija poziv od generala KGB-a (Vladimir Ažipo) da dođe na ispitivanje. Posle batina i mučenja, koje uključuje i užasno seksualno iživljavanje i nasilno opijanje, Nataša pristaje da potpiše sve što služba od nje traži, smatrajući da se, zbog bliskosti sa francuskim naučnikom, bavi špijunažom.

Uzimajući u obzir da imamo posla sa neprofesionalnim glumcima, da je postojala labava scenaristička konstrukcija, da je akterima pred kamerom bilo dopušteno dosta improvizacije u načinu donošenja likova, onome što govore i njihovom bukvalnom življenju toga što igraju, ipak smo dobili čvrstu i jezgrovitu celinu, sa priličnim dometima u esteskoj ekspresiji. Nije isključeno da će DAU. NATAŠA u tom smislu biti najkoherentnije delo celog projekta i logično je što je baš ovaj segment postao deo glavnog programa jednog od najuglednijih festivala.

Stvarna pijanstva, stvarne batine, stvaran seks (ili je to tako ubedljivo realistički doneto da vuče na tu pomisao), doprineli su ubojitosti mračne i preteće atmosfere raspada i dezintegracije ličnosti pod paskom najgrubljih metoda totalitarne sovjetske vlasti. U ovom obliku i sa takvom žestinom, to nije viđeno ni u najznačajnijim i najpotresnijim filmskim ostvarenjima, zabranjivanim i propuštanim, u istoriji SSSR/ruske kinematografije. Možda najbliži ovom ostvarenju po stepenu brutalnosti, ali sa više fingiranja i igranja, odnosno bez bukvalnog poistovećivanja, jeste poljski film SASLUŠANJE (1982) Rišarda Bugajskog, sa briljantnom Kristinom Jandom u glavnoj ulozi.

Stepen potonuća i razočaranja dve žene, koje prebiraju po kalu vlastitog bitisanja, sa ogoljenim i depresivnim životima koje zalivaju litrama alkohola, bez pravog poleta i ljubavnih ispunjenja, služeći državi na nižim nivoima, zahvaljujući dometima Natalije Berežnaje i Olge Škabarnje, ubedljivo govori o gorkom statusu žene, svedenom na ropstvo, žrtvu i plotsko iskorišćavanje.

Ako se usudite i uđete u pakleni svet projekta DAU Ilje Hržanovskog, dobro je stvari rimovati sa literaturom Vasilija Aksjonova, Vladimira Sorokina, Anatolija Ribakova, Jurija Dombrovskog i filmovima Alekseja Germana (HRUSTALJOV, AUTO!), Jevgenija Cimbala (ADVOKAT SEDOV), Aleksandra Proškina (HLADNO LETO 53), Sergeja Bodrova (SLOBODA JE RAJ), Vladimira Naumova (DESET GODINA BEZ PRAVA NA PREPISKU)…