Review

Na samom početku treba reći da onaj auditorijum koji nikad nije posebno cenio Tarantinov opus smatrajući ga isuviše kapricioznim, svoj stav gotovo sigurno neće promeniti ni kada je reč o poslednjem Tarantinovom filmskom biseru, „DJANGO UNCHAINED“. S druge strane, najtvrdokorniji fanovi će još jednom uživati u punom zamahu Tarantinovog autorskog kaprica.

Da je ova godina počela krajnje uspešno za jednog od najznačajnijih američkih reditelja u poslednjih 20 godina svedoči i to da je pored nagrade za životno delo koje mu je dodelio Rimski filmski festival (lično iz ruku velikog maestra filmske muzike Enio Morikonea ) usledila i nagrada u vidu dva „Zlatna Globusa“ za najbolji scenario i najbolju epizodnu ulogu (Kristof Walc). Na Rimskom filmskom festivalu, nagrada koju je dobio Tarantino je obrazložena rečima „…da je Tarantino američki reditelj, ali istovremeno i evropski po analitičnom i strasnom odnosu koji je uspostavio sa filmom i njegovom istorijom.” Ove reči su, ujedno, i na najsažetiji način objasnile poslednje filmsko delo ovog planetarno prihvaćenog američkog reditelja.

django-unchained-walking scene

Pre nego što pređemo na predmet zvani „DJANGO UNCHAINED“, treba se potsetiti kultnog špageti vesterna čije ime je već sadržano u Tarantinovom vesternu. U pitanju je “Django“ Serđo Korbučija iz 1966. godine u kome glavnu ulogu ima Franko Nero. Iz pijeteta prema svom uzoru Tarantino je Franko Neru dodelio i jednu kratku epizodu u svom vesternu. Upečatljivu Korbučijevu uvodnu scenu u kojoj Franko Nero po moru blata vuče mrtvački sanduk sa sobom, prati glavna muzička numera koja, takođe, otvara i Tarantinov vestern dok se kolona robova crnaca vuče među stenama.

Priča o ortakluku između Đanga (Džejmi Foks) i nemca Dr. King Šulca (Kristof Walc) koji oslobađa Đanga ropstva je svojevrsni vestern ep koji uz krajnje proizvoljno tretiranje istorijskih činjenica, ali i uz dosta rediteljskog takta za ritam fabule, prati period neposredno pre početka  jednog od najkrvavijih razdoblja američke istorije oličenog u poznatom ratu između Severa i Juga. Da je to tako, Tarantino se svojski potrudio da prikaže u pojedinim nadrealno ekstremnim scenama.

„DJANGO UNCHAINED“ je još jedna potvrda zašto se Tarantino smatra jednim od vodećih imena postmoderne u slučaju filma (ni do danas nije postignuta potpuna saglasnost među umetničkim i intelektualnim krugovima o tome šta tačno definiše ovaj pravac, ali postoji svest o njemu). U nekom najopštijem smislu postmoderna bi značila razbijanje klasičnih obrazaca i kalupa, i njihovo povezivanje na do tada nezamisliv i neprihvatljiv način (na primer, Tarantinovi „Reservioir dogs“ i „Pulp fiction“ potpuno razbijaju linearnu filmsku naraciju gde su početak, razrada i kraj filma krajnje izmešani čime se kida njihova prirodna hronologija). U tom smislu, i „DJANGO UNCHAINED“ narušava neke od vestern konvencija, mada je to činjeno i mnogo ranije, a naročito u “špageti-vesternima” Serđo Leonea. Ovde treba napraviti digresiju i pomenuti da je vestern žanr imao izuzetnog uspeha i u drugim delovima evropskog kontinenta na kome je u periodu od sredine 60-ih godina 20-og veka pa do sredine 80-ih godina, takođe, nastajao „evropski vestern“ (naročito u bivšoj Nemačkoj Demokratskoj Republici gde je glavnog junaka tumačio, „naše gore list“,  Gojko Mitić).

django_unchained-Leonardo Di Caprio with Hammer

Odmah uočljiv otklon od konvencionalnog vesterna jeste uvođenje heroja revolveraša tamne boje kože. Takođe, i sam posao lovca na glave je presonifikovan u simpatičnoj pojavi čistokrvnog nemca Dr. King Šulca koga uz naglašen etnički stereotip sa briljantnom lakoćom i ubedljivošću igra Kristof Walc kome je ista glumačka veština već donela Oskara za epizodnu ulogu lovca na Jevreje u, takođe, Tarantinovom „Inglourious basterds“. Njegov engleski izgovor i nemačko naglašavanje na slogovima uz teatarsku gestikulaciju će vremenom, Dr. King Šulca, sigurno uvrstiti u galeriju omiljenih filmskih likova. Utoliko pre, i zbog poslovične nemačke pedantnosti i preciznosti sa kojom recimo, raznese glavu jednom konju, ili zbog manira uz koje lišava života lica sa poternice. Dakle, ovde je na delu jedan bizaran spoj Divljeg zapada i evropske sofisticiranosti kakav samo Tarantinu može da padne na pamet.

Da je Tarantino dobar poznavalac evropske istorije filma i opšte kulture potvrđuje i ubačena nemačka legenda o „Nibelunzima“ koju uz logorsku vatru Dr. King Šulc priča Đangu (još jedan omiljeni Tarantinov ikonografski detalj koji je već viđen u „Kill Bill“-u kada Dejvid Karadin pripoveda legendu o monahu Paj Meju). Ova epizoda sa nemačkom legendom čiji su prvi rukopisi nastali početkom 13-og veka, uz duhovitu opasku Dr. King Šulca „…da će uvek postojati neka planina tamo negde, jer je to nemačka legenda“, je poslužila kao neka vrsta autorovog podsećanja na originalan nemački žanr „planinskih filmova“, veoma popularnog između dva svetska rata čiji je rodonačelnik bio Dr. Arnold Fank.

Kao što je to slučaj i sa prethodnim Tarantinovim filmovima i „DJANGO UNCHAINED“ sadrži pažljivo birane muzičke teme koje upotpunjavaju vestern okruženje bez ozira na njihovo različito geografsko poreklo. Raspon muzičkih tema se kreće od kantri balada  preko španskih pesama pa sve do melodija južnoameričkih indijanaca sa Anda. Pošto „DJANGO UNCHAINED“ već po sebi predstavlja omaž „špageti-vesternima“, primetno je često korišćenje tehnike brzih zumova i širokih totala  što je svojevrsna ostavština Leoneovih vesterna, ali i optičkih inovacija na kamerama koje su u to vreme dale potpuno nov kvalitet filmskoj slici u kadru i doprinele daljem redefenisanju filmske umetnosti uopšte. Ovo je samo još jedan dokaz, konkretno u Tarantinovom slučaju, da je i dalje moguće snimiti relevantno punokrvno filmsko delo uz korišćenje klasičnih filmskih tehnika nasuprot većini aktuelnih anemičnih optičkih filmskih iluzija čiji je glavni nosilac 3D tehnologija.

YouTube Preview Image

„DJANGO UNCHAINED“ sadrži niz detalja kao diskretan mozaik filmskih žanrova koji nemaju direktnih veza sa vesternom, ali koristi i simbole i estetski registar nekih drugih autora kao što su Džon Vu i Takaši Mike. Elementi strave su vidljivi u sceni u kojoj Django uz frenetičnu muziku hita prema ozloglašenoj braći Britl koji se spremaju da na smrt izbičuju jednu robinju pri čemu se u zadnjem planu prikazuje prava plantažna idila gde se nekoliko crnkinja bezbrižno ljulja na ljuljaškama što mnogo više liči na prikaz košmarnog sna iz nekog horora. Posebno se po svom verbalnom sadizmu i besu ističe scena sa Benovom lobanjom. Isto tako, detalj sa parčetom bele torte (u kineskoj religiji bela boja je simbol smrti) koju patološki surovi vlasnik plantaže robova Kalvin Kendi (Leonardo DiKaprio) stavlja na ugovor o prodaji Đjangove žene simboliše početak revolveraškog pokolja u duhu Džon Vuovog „The Killer“-a (aluzija na završnu akcionu sekvencu u crkvi u kojoj je glavni junak obučen u belo odelo). S druge strane, pojedine scene preteranog rasipanja i pljuštanja krvi u revolveraškim obračunima mnogo više liče na japanske „gore“ filmove u kojima kao da su rane nanete samurajskim mačem, a ne vatrenim oružjem (po svojoj brutalnosti ove su scene najbliže Takaši Mikeu). Takođe, ni u ovom slučaju nije nedostajalo prostora za „hard boiled“ dijaloge u Tarantinovskom rifu i oštrini.

Zaključak je da su rediteljska svojeglavost, egocentričnost i nikad presušna dečija opčinjenost pokretnim slikama, upravo u skladu sa naslovom filma,  još jednom oslobodili Tarantinovu viziju i pretočile u još jedno delo koga se dotični autor neće stideti.



About the Author

avatar
Aleksandar Jovanovic
Ekonomski fakultet Nis, Bluz, Filmovi, Stenli Kjubrik, Teksas, ZZ Top, Filmske Preporuke