Review
Dva domaća filma u ovoj godini, TAKSI BLUZ i, aktuelni, EKIPA, donose neku vrstu, za naše uslove, deficitarnog mejnstrimovskog repertoarskog proizvoda i možda, upravo zbog neke svoje nepretencioznosti i odsustva alavih ambicija da će baš oni preokrenuti tokove srpske kinematografije, čine dobro istoj. U dobrim i bogatim kinematografijama poput, recimo, francuske, snimi se sigurno stotinjak ostvarenja koja su tu zbog lagane, fine bioskopske zabave od koje ne boli glava i ne pati duša. Možda bi ova dva filma, skromna produkcijski, ali ne bez duha i simpatičnih, urbanih, lako prepoznatljivih likova koji imaju nesporni potencijal identifikacije sa prosečnim gledaocem (i obrnuto), mogla da budu zamajac proizvodnje više malih, dobrih bioskopskih priča. U zemlji ekstrema, gde je čega god se dohvatiš, sve na život i smrt, biti ili ne biti, fali skromnost i umerenost. Noćno nebo nad nama čine male i velike zvezde, život male i tek ponekad velike stvari.
Film EKIPA Marka Sopića ide na sigurno u široj narativnoj postavci, gde je odnos partizanovaca i zvezdaša na tapetu uvek dobar teren za nekad duhovita a često i ozbiljna prepucavanja. To je iskorišćeno i u priči o talentovanom napadaču FK Partizan, Zdravku (solidni Rade Ćosić), dobrom ali vrlo tvrdoglavom i neodgovornom momku koji teškom mukom uspeva da uklopi svoj fudbalski dar sa neobuzdanom mladošću i željom za dobrom zabavom, ženama i pićem. Gde je veliki talenat, tu su i menadžeri, prljavi poslovi, ucene, kriminalne grupe. Sopić ovde zahvata nešto od mutnih poslova vezanih za današnji fudbal, s tim što je to znatno tvrđe, ekstremnije i ozbiljnije nego recimo u sedamdesetima prošlog veka, u TRENERU Puriše Đorđevića ili romanu “Crveni kralj” Ivana Ivanovića, jer je i lova u igri danas dostigla astronomske cifre. Generalno, same aktivnosti glavnog junaka vezane za fudbal (učešće u derbiju, odnos sa trenerom, medijima, rođacima, saigračima, menadžerima, poznatim facama) jesu bolji i zanimljiviji deo filma, dok su prizori Zdravkove zabave i noćnog života i romantični pasaži manje uspešni.
Ako je ARTILJERO Srđe Anđelića “pokrio” zvezdašku filmsko-fudbalsku javnost (bilo je i besmislica poput ONA VOLI ZVEZDU), navijači Partizana su sa EKIPOM dobili sada jednu svoju priču, ali ta opredeljenja, naravno, nisu presudna za estetski doživljaj. To je ljubak, mali sportski film, solidne zabave, posle kojeg možda neće u svet ući neke brojne replike kao što se to dešavalo sa KENGUROM (u tom smislu i ostali filmovi Raše Andrića ostaju superiorni), ali će se pamtiti po grozničavoj, povremeno humorom natopljenoj atmosferi (o muljanju u i oko fudbala), u kojoj su svojeglavost i poštenje glavnog protagoniste jedan od bitnih aduta za simpatije koje bi film mogao da pokupi.
About the Author
