Green Book (2018)

Sasvim sveži dobitnik Oskara za najbolji film, ’’Zelena knjiga’’ Pitera Farelija, ima dobrog materijala i priličan broj aduta koji su impresionirali članove Američke akademije za film. Nije to bio superiorni favorit, čak su to pre bili neki drugi filmovi za ovu krunsku kategoriju, ali jeste dobar film iz više razloga.

Kao svedoci izvesnog buđenja ili povampirenja fašizma u ovom vremenu (kada se tu negde blizu ’’Dnevnik Ane Frank’’ izbacuje iz lektire), pa podmuklog istorijskog revizionizma ili upitnosti – a fašizam, rasizam i druga slična zla treba odmah tući u glavu da se ne bi osililo, jer posle je kasno – vidimo da filmski stvaraoci odgovaraju na takve pojave i čini se da prisustvujemo novoj, trećoj generaciji antirasističkog i antikjukluksklanovskog filma u američkoj kinematografiji. Prvu su 60-ih činili filmovi sa ikoničnom figurom glumca Sidnija Poatjea, prvog Afroamerikanca koji je napravio istinski proboj u filmskoj industriji (uz niz sjajnih karakternih i harizmatičnih likova u filmovima ’’Ljiljani u polju’’ Ralfa Nelsona, ’’U vrelini noći’’ Normana Džuisona, ’’Bekstvo u lancima’’, s kraja 50-ih, i ’’Pogodi ko dolazi na večeru’’ Stenlija Kramera, ’’Gospodinu, s ljubavlju’’, britanski Džejmsa Klavela…). I kada nisu direktno imali za temu problem rasizma u SAD, filmovi sa Poatjeom bili su značajan zamajac za bolji tretman i veće angažovanje umetnika crne boje kože u proizvodima popkulture, sa reperkusijama na generalni društveni status Afroamerikanaca u američkom društvu. Drugi talas, s kraja 80-ih i tokom 90-ih godina obeležila je pojava opusa Spajka Lija i njegovih brutalno uverljivih i ultraangažovanih priča o crnačkom pitanju. On je bio perjanica čitavog spektra filmova koji su na visokom umetničkom nivou obrađivali goruća pitanja (često u jakom žanrovskom obliku), uz ostvarenja Džona Singltona, Marija van Piblsa, Bila Djuka… Najsvežije interesovanje za temu rasizma stiže kroz priče koje se, istina, tiču šezdesetih ili sedamdesetih godina (filmovi ’’Detroit’’ Ketrin Bigelou i ovogodišnji dobtinici Oskara, ’’Zelena knjiga’’ Pitera Farelija i ’’BlacKkKlansman’’ Spajka Lija), ali deluju sveže i amblematično uz poruku i pouku za ova vremena. Ne treba smetnuti sa uma da su nedavno laureati postali ’’Dvanaest godina ropstva’’ Stiva Makvina i ’’Mesečina’’ Barija Dženkinsa, film koji produbljuje problematiku dodajući i intimistički, seksualni aspekt jer govori o homoseksualizmu protagoniste.

Estetsko evoluiranje i kreativno sazrevanje Pitera Farelija, koji je zajedno sa bratom Bobijem, napravio niz ponekad blentavih, a u nekim slučajevima uvrnutih, ali vrlo inteligentnih komedija, dovodi nas do ’’Zelene knjige’, filma zasnovanog na istinitoj priči o Italoamerikancu, vozaču i, na neki način, telohranitelju afro-američkog klasičnog pijaniste koji kreće na koncertnu turneju po američkom Jugu, 60-ih godina prošlog veka. Uz svu ozbiljnost koju kroz temu rasizma ispoljava (tu su raznorazne opasnosti kojima je izložen blistavim talentom obdareni muzičar u fascinantno gospodstvenoj interpretaciji Maheršale Alija, koji je sasvim zasluženo poneo Oskara za najbolji epizodni lik), film je obogaćen čitavim nizom duhovitih rukavaca, u kojima vrcaju iskre između jednog sirovog i surovog dobrice (Vigo Mortensen u jednom od vrhunskih izdanja, koji prvi put u životu dobije neki častan posao, i umetnika crne boje kože. Za sve vreme njihovog buddy buddy funkcionsanja i putešestvija kroz rasizmom zadojene gradove Amerike, oni uče jedan od drugog i postaju bolji ljudi i to snažno uvlači publiku šaljući joj pozitivne vibracije. Ono najbolje u ’’Zelenoj knjizi’’ je pomalo naivna (jer sve odviše ljudske priče nose nevinost, naivnost i čistotu), ali esencijalno utemeljena potreba povratku ljudskosti, empatiji, istinskom prijateljstvu koje ne priznaje razlike ili, još bolje, u različitosti traži podlogu za interesovanje i životno obogaćivanje. Toni Lip, izbacivač sirovog ponašanja, od pijaniste se uči umetnosti i gospodstvenosti, stilu, manirima i trpeljivosti. Don Širli od uličnog probisveta, ali i odanog porodičnog čoveka, usvaja izvesni stepen čvrstine, hrabrosti i drčnosti kako bi se opstalo u životu koji je surov i potpuno drugačijii od umilnih i vituoznih deonica sa klavira.

’’Zelena knjiga’’ je pitak, šarmantan, vrcav i duhovit roud-muvi koji je ovim kvalitetima učinio privlačnijom suštinski gorku i tešku temu. O belcima, posebno onim iz višeg sloja, koji bi da uživaju u nečemu vrhunskom i čarobnom, kao što je pijanistička virtuoznost crnog umetnika, ali zato su strogi u nepisanom pravilu da mu nije mesto svuda gde i njima, Fareli je sa svojim koscenaristima (Nik Valelonga, Brajan Kuri) progovorio više nego jasno. Ta šizofrenost u njima, da su spremni da priznaju dar od Boga, ali ne i boju kože darovanog, dovoljno govori o problemu koji imaju i koji bi morali da reše sami sa sobom bez ikakvih zakona, dekreta, pravilnika (na primer, gde će njihov uvaženi gost obedovati, prenoćiti ili vršiti nuždu).

’’Zelena knjiga’’ osvojila je Oskara za najbolji film, najbolju mušku epizodnu ulogu i najbolji originalni scenario.