Review

P. T. Anderson nema manu

Inherent Vice (Skrivena mana), poslednji film američkog reditelja Pola Tomasa
Andersona (1970) izazvao je velike polemike u filmskom svetu i podelio publiku.
Ekranizacija knjige kultnog američkog pisca Tomasa Pinčona, čoveka koji uspešno krije
svoj identitet decenijama i uspeva da objavljuje iz anonimnosti, bila je veliki zalogaj i,
pretpostavljam, izazov za čoveka koji je u svojoj karijeri iznedrio velike filmove, sjajni
The Master, genijalni Biće krvi i isto tako značajne filmove kao što su Noći bugija,
Magnolija, pa i njegov prvi film, Teška osmica. Zapravo, u opusu ovog reditelja nema
lošeg filma, ali ozbiljnost i posvećenost koje ulaže u svoje radove čine ga pokatkad
teškim za prihvatanje od strane šire publike.

Vice photo of film

Oslanjajući se na stil velikog Roberta Altmana, Anderson od komplikovane
Pinčonove proze uspeva da napravi film koji se potpisniku ovih redova čini kao brat-
blizanac Velikom Lebovskom, kultnom ostvarenju braće Koen. Film je, doduše, ne baš
sasvim koherentan, ali su epizode, kamera, atmosfera ustondiranog El Ej-a i protagonisti
tako zabavni, luckasti i nadrealni da ovaj psihodelični filmski trip zapravo nudi sliku
“grada anđela” iz sedamdesetih i veoma uverljivo nam približava duh tog vremena.
Lari “Dok” Sportelo (fantastični Hoakin Finiks) je privatni detektiv koji, preko bivše
devojke, biva upleten u komplikovani slučaj otmice i/ili nestanka njenog izabranika,
finansijskog mogula (Erik Roberts) koji trguje nekretninama. Ovo će Sportela ubaciti u
zamršenu potragu i povezati ga sa likovima koje u filmu igraju Oven Vilson, Martin Šort,
Riz Viterspun, Benisio Del Toro… Uloga Džoša Brolina (policijac Bigfut) je maestralna,
pravi kontrast u odnosu na Finiksa, sada već omiljenog Andersonovog glumca. Možemo
da posmatramo ovo ostvarenje i kao psihodelični hipi omaž detektivskim neo-noar
filmovima, mada se u njemu mogu naći i nadrealni delovi ili tragovi jednog Gilijama
(Paranoja u Las Vegasu), humor braće Koen, pa i specifičan tarantinovski šmek; ipak,
ovo je pre svega film velikog majstora koji ne robuje žanrovima ili ukusima publike i koji
se, eto, usudio da prvi ekranizuje nefilmičnu prozu velikog pisca, učinivši to na
zadovoljstvo svih pravih filmofila.

U moru predvidljivih američkih filmova koji pate od manjka ideja i viška
nasilja, Pol Tomas Anderson stvara delo koje odudara od bilo čega što ćete gledati u
bioskopu, film koji miriše na kasne sedamdesete ili rane osamdesete, kreira bizarnu priču
sa živopisnim junacima, koja će, nema sumnje, jednoga dana imati kultni status. I dok se
još uvek lome koplja oko toga da li je njegov prethodni film, The Master, film u kojem je
reditelj pokušao da razotkrije sajentologe i njenog osnivača Habarda, (mada sam ja
mišljenja da je to zapravo film o pokušaju kontrole i dominaciji nad ljudskom slabošću),
Skrivena mana ispod zezatorskog podkonteksta krije priču o ljudskim porocima, o
manama, a samim tim i o prapostojbini kurvi i kockara, o Americi, zemlji koja je nastala
na grehu i zločinu, a onda sve to asimilovala i ugradila u temelje svog identiteta, ubacila
u svoju kulturu i u tematske okvire svoje filmske industrije. Poslednji Andersonov film je
parodija na detektivske filmove, stripovsko tretiranje kriminogenog američkog podneblja.
Skrivena mana je, posmatrano iz tog ugla, autentično i samosvojno delo,
subverzivni autorski film jednog od najvažnijih reditelja današnjice.

YouTube Preview Image



About the Author

avatar
Ivan Potic
Istoricar umetnosti. Pisac.