Review

Tuga u Grinič Vilidžu

Džoel i Itan Koen su svoj grandiozni rediteljski opus izgradili na crnim komedijama, ili bolje rečeno, takav gorko–humorni  pristup omogućavao im je da istovremeno budu kritičari Amerike, duhoviti hroničari epoha koje su prikazivali u svojim filmovima, fantastični stilisti kada je u pitanju prelaz iz gangsterskog miljea (vidi pod Milerovo raskršće) u nešto što bi se moglo nazvati egzistencijalstičkim vesternom (vidi pod Nema zemlje za starce, True Grit), ali su potpisniku ovih redova najbolji kada sve to zajedno pomešaju u nešto što bi se moglo nazvati procesom dezintegracije „američkog sna“ (vidi pod Fargo, Veliki Lebowski, Ozbiljan Čovek).

YouTube Preview Image

Njihov poslednji film prati nastajanje folk scene u Grinič Vilidžu, kroz priču o kantautoru velškog imena Luinu Dejvisu, koji pokušava da ostavi svoj trag u muzičkim krugovima Njujorka nakon samoubistva partnera s kojim je nastupao. Luin je nesumnjivo talentovan, on istinski veruje u moć muzike i , iako svoj život ne shvata  preterano ozbiljno, to  ne važi i za njegovu muziku, odnosno, predstavu koju on ima o svom mestu na muzičkoj sceni koja se formira šezdesetih godina XX veka u Njujorku.

Ovaj film zaista predstavlja znamenite filmske autore u drugačijem svetlu, uz neosporno majstorstvo dijaloga, sjajnu režiju, kameru, scenografiju, ovaj film ih svrstava u mali krug sineasta koji su u istoriji filmske umetnosti uspeli da naprave sjajan film o muzici ili muzičarima, a da kroz jednu nepretencioznu priču ovako snažno progovore o duhu vremena, o vremenu koje će se ubrzo naglo promeniti, te je ovo, zapravo, film koji govori, na neki način, o prekretničkom vremenu koje prethodi velikim promenama u svetu, kasnijem oslobođenju, hipi revoluciji, Vudstoku, seksu, drogi i rokenrolu… Uverljivosti i istinitosti doprinosi i to što ovde nema foliranja kada je u pitanju izvođenje muzičkih numera. Glavni glumac, ali i ostali zaista odlično sviraju i pevaju, a briljantna scena u kojoj Luin (fantastični Oskar Ajzak) svira čikaškom producentu (F. Mari Ejbraham, poznat po ulozi Salijerija u Formanovom slavnom Amadeusu) svoju kompoziciju, da bi  mu ovaj bez ikakvog izraza, po završetku pesme rekao „Ne vidim novac u ovome“, predstavlja jedan od najboljih trenutaka u filmskoj produkciji poslednje decenije i sublimira ono što ovaj divni, melanholični film poručuje, a to je  da  snovi i talenat često nisu dovoljni za uspeh u svetu u koji se bazira na profitu i koji se ne rukovodi emocijama; biti dobar i imati dušu ne znači ništa ako nisi miljenik Fortune, a da bi vam se sve kockice složile nekada nije dovoljno  založiti i sopstveni život. Luin nije prosečan, Luin je odličan, ali naprosto je osuđen na mali život i  prinuđen da se oprosti sa svojim snovima muzičara. On samo može da svedoči, u poslednjoj sceni, kako se u istom klubu u kojem on svira rađa jedna velika muzička legenda.

Inside-Llewyn-Davis black and white

U današnjem svetu filma, opterećenom specijalnim efektima i instant uzbuđenju koje traje samo do odjavne špice, film Inside Llewyn Davis pleni dušom, istinom, kvalitetom i donosi autentičnu filmsku emociju koju je teško predstaviti na velikom platnu, osim ako nisi Džoel ili Itan Koen. Do njihovog narednog spektakularnog filmskog eseja, sa žutim mačkama ili bez njih, plovite s dobrim vetrom, draga braćo,

 Fare Thee Well!



About the Author

avatar
Ivan Potic
Istoricar umetnosti. Pisac.