Review

Ruska kinematografija razbija po svetskim bioskopima,  ređaju se visokobudžetni hitovi, tehničko-tehnološki aspekt ovih produkcija je neslućeno uznapredovao, pa i u našim kino dvoranama potpuno je postalo normalno da se masa gledalaca radoznalo kreće ka blagajnama ne bi li videla neki njihov žanrovski spektakl, adaptaciju slavne ljubavne priče, kontroverznu istorijsku melodramu, a slično interesovanje pobudili su neki hitovi na sportske teme. Niko više ne krivi usta što će gledati film na ruskom jeziku, čak i okoreli obožavaoci Holivuda bace oko na poneki ruski film, čisto da vide kakav je to kinematografski odgovor iz Moskve.

Krotka jesen bus polje

Ali ruski film, onaj autorski ili tzv. umetnički, sa višim i ozbiljnijim ciljevima i dometima, već prilično dugo hara festivalima, pa i onim najviše kategorije. Dva autora koji prave filmove na ruskom jeziku su se posebno profilisali kao mezimci selektora u Kanu. To su Andrej Zvjagincev i Sergej Loznica. Pretprošle godine su obojica bili u glavnom programu, Zvjagincev sa BEZ LJUBAVI, a Loznica sa KROTKOM. Zvjagincev je još od ELENE stalno na korak od Zlatne palme, LEVIJATAN je bio vrlo blizu, a pomenuti NELYUBOV dugo je važio za favorita. Loznica se u Kanu predstavio 2010. godine senzacionalnim filmom MOJA SREĆA, od koga se gledalac, kad god ga se priseti, strese od sreće zbog vanserijskog umetničkog nivoa ove bizarne ’’černuhe’’ i od jeze na pomisao dokle stiže ljudsko zlo i unutrašnja rugoba. Usledio je 2012. godine fantastični film U MAGLI,  o užasima rata na nivou individualnog poimanja  i intimnih iskustava  i, konačno, prošle godine predstavljena je KROTKA, francusko-nemačko-holandsko-litvanska koprodukcija. Loznica je ukraijnski reditelj, novac mu za filmove stiže sa raznih strana, iz Nemačke najčešće, ali njegovi igrani filmovi govore o Rusiji. I Zvjagincev i Loznica su neomiljeni u Rusiji, proglašavani su mrziteljima svega ruskog. I to ne samo u političkim krugovima, već najviše od kolega, gde ljubomora zbog njihovog međunarodnog uspeha kotira kao možda najbitniji faktor. Ali to je prizemni i podli, površan, glup i nemoćan način tumačenja njihove estetike, ako je to uopšte tumačenje. To i kod njih nije ostalo bez posledica odnosno reakcija, pa na mahove simbolično i diskretno, a ponekad i otvorenim đonom ova dvojica majstora umeju da u sopstvenim filmovima  odgovore svojim manje talentovanim kolegama, doduše ne remeteći i ne prljajući time suštinu svojih priča i rediteljsku rafiniranost. Da, oni su žestoki kritičari ruske stvarnosti, precizni tumač anomalija modernog ruskog društva, mračni talog ljudskog zla im je u fokusu, ali i koprcanje dobrote, koja presvisne ili potone pred najezdom loših poriva. Ne, oni ne mrze Rusiju i ne udaraju na temelje svete zemlje, majčice. Oni je žele boljom. Zbog svih društveno-istorijskih prelamanja i turbulencija, kontroverzi, bogatog nasleđa i dobra i zla, ekstremnih izliva, političkih i ekonomskih padova i uspona, metafizičkih zanosa i realnog gordog posrtanja, Loznica tretira Rusiju kao ’’nadrealnu zemlju’’. Tako ćemo u KROTKI sugestivno, kroz galeriju likova oko do krajnosti trpeljive, namučene i iscrpljene heroine (Vasilina Makovceva) – koja iz neke selendre kreće na dugačak i neizvestan put kako bi odnela paket sa stvarima i namirnicama svom suprugu, koji negde u Sibiru služi kaznu zbog navodnog ubistva – videti  brutalnu sliku provincije  koja se grči u pijanstvu, bedi, korupciji, birokratskom iživljavanju, osionosti novoporođenih biznismena, nasilju nad nemoćnima,  opsesiji američkim špijunima, apsurdnom i paranoičnom ponašanju svake šuše koja ima i najmizerniju vlast ili se za nešto pita. Poput Alekseja Mizgirjova (KREMEN, BUBEN BARABAN, KONVOJ), Slave Rosa (SIBIR, MONAMUR) ili Jurija Bikova (MAJOR), Loznica apostrofira neko zlo koje je permanentno prisutno u postupcima uniformisanih ljudi, ogrezlih u korupciji, bahatosti i nasilnim metodama. Sama bezimena junakinja gotovo bez protesta putuje kroz ogoljeni i propali svet, što tobožnjih dušebrižnika iz fele ’’široke ruske duše’’, što neskrivenih nasilnika i propalica. I  niko da joj pomogne u njenoj muci, svi bi da je dodatno ojade.

Voznja autobusom

Najbolji kadar svetskog filma u 2017. godini verovatno pripada ovom ostvarenju: pred kraj priče, stotinak zaspalih, pa gotovo ’’mrtvih duša’’, spavaju snom pravednika u nekoj čekaonici, spavaju možda sa željom da se nikad više ne probude, ali probudiće se, verovatno da bi opet negde i nešto čekali. U takvom okruženju, bezimena žena, ne znamo jasno koliko daleko i koliko blizu cilju, sanja svoje brutalno poniženje pred polugama sistema i masovno silovanje sopstvenog krhkog tela, da bi u svom oniričkom zanosu u jenom trenutku svedočila nekom raspevanom i sentimentalnom diktatorskom banketu. Loznicin stil je bogat simbolima, pa nas, slično briljantnom filmu starog glumačkog i rediteljskog asa Andreja Smirnova  BILA JEDNOM JEDNA ŽENA, gde junakinja Varvara, koju igra Darja Ekamasova,, simbolizuje Rusiju kroz istoriju, napaćena i teškim usudom opterećena bezimena heroina iz KROTKE vodi misli da ona ovde predstavlja današnju rusku provinciju.

voznja kroz noc

Sergej Loznica (rođen u Belorusiji 1964, odrastao u Kijevu, studirao u Moskvi, a sada živi u Berlinu) je i briljantni dokumentarista. Početkom prošle godine  bio je u Beogradu gost festivala ’’7 veličanstvenih’’, kada je predstavio svoj film AUSTERLIC. Tada je u Sava centru dočekan gromkim aplauzima. Međutim, nešto ranije na Beldoksu, maja 2015, kada je u Domu omladine prikazan njegov film MAJDAN, dogodio se incident, kada je od strane jednog postdiplomca FDU nazvan fašistom i bio zasipan uvredama. U Kanu je od dela publike i KROTKA izviždana. Godinu dana kasnije u selekciji Un Certain Regard prikazan je njegov film DONBAS, za koji je nagrađen.  Kad Loznica režira, nema ravnodušnih.  Lično mislim da je u pitanju jedno veliko ime savremenog filma, čiji će opus vremenom samo dobijati na vrednosti.Krotka Noc

 



About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.