Review

Kanadski majstor režije, Dejvid Kronenberg, majstor horora, Baron krvi, kako su ga nazivali, aktivan je  kao reditelj od sedamdesetih godina prošlog veka. U svom opusu prošao je razne faze i od svojih početnih tema koje su se bavile genetskim mutacijama i proklamovale ga u bizarnog  autora koji na sebi svojstven način kombinuje eros i tanatos u svojim delima, svojim poslednjim filmom bavi se Holivudom, svetom glamura ispod kojeg se nazire bolest, incest i ludilo. Holivud voli filmove o Holivudu, ali Kronenberg, kao čovek koji odavno ne pravi hitove, sa pravom dozom svog rediteljskog umeća stvara ovu satiru, stalno uvodeći jezu „na kašičicu“, na taj način stvarajući okvir po kojem je prepoznatljiv.

YouTube Preview Image

U poslednjoj deceniji Kronenberg je sa realne strave svoj rediteljski pogled usmerio kao unutrašnjosti protagonista na platnu, ka njihovoj psihi, ka njihovom mentalnom stanju i procesima koji se u njima dešavaju. Još od filma „Spajder“, teške i crne drame u kojoj je briljirao Rejf Fajns, Kronenberga opsedaju teme ludila i varijacije na te teme. Otklon koji smo dobili u briljantnim filmovima u kojima je glumio Vigo Mortensen, „Istorija nasilja“ i „Eastern Promises“, bavili su se tamnom stranom ljudske duše, zlom, ali to zlo bilo je prikazano kao integralni deo ljudskih zajednica. Bolešću se ozbiljno bavio u filmu „Opasni metod“, kamernoj drami o pacijentkinji koja unosi razdor u odnose Frojda i Junga, a onda je snimio svoj nejnekomercijalniji film „Kosmopolis“, po literarnom predlošku Dona De Lila, jednu sumornu i tešku dramu, sa novim omiljenim glumcem Robertom Patinsonom. Nije baš bilo jasno zašto se Kronenberg odlučio za Patinsona, osim da bi bolje prodao svoj film. Ovaj idol tinejdžerki je u međuvremenu svoj imidž lepuškastog vampira trampio za nekoliko ozbiljnih rola, među kojima je najupečatljivija ona u australijskom filmu „The Rover“. „Kosmopolis“ je bio loše ocenjen, prosto zbog toga što proza De Lila ni malo nije filmična; sama tema i način kako je film izveden ne zaslužuju negativne ocene, naprotiv. U Kosmopolisu Kronenberg prikazuje bezdušni svet milijardera, koji se po čitav dan vozi svojom crnom limuzinom, odsečen od sveta, te bez emocija promatra kataklizmičnu stvarnost, vezan isključivo za svoj novac.

U najnovijem filmu, „Mapa do zvezda“, u kojem su svoje uloge briljantno odigrale Džulijen Mur i Mia Vasikovska, izveštačeni i lažni svet Holivuda i holivudskih zvezda prikazan je kao zajednica poročnih, degenerisanih, bezdušnih i tragičnih likova, koji jureći novac i društveno priznanje zaboravljaju na osnovne ljudske i društvene vrednosti, moral, etiku, čovekoljublje. Likovi u ovom filmu spremni su na sve ne bi li  sačuvali svoj status, ugled ili glamur, makar on bio i privid. U nekoliko likova koji se u filmu smenjuju, od bahatog i brutalnog dečaka glumca do njegovih roditelja, gurua koji pomaže ostalima a ne rešava sopstvene probleme, indiferentne majke, sestre šizofreničarke, koja se, posle godina u ludnici, vraća  i zapošljava kao lični asistent poznate glumice Havane, koja je, opet, mučena svojim ličnim demonima, progonjena od  duha uspešnije majke, zlostavljana i psihotična, sve do epizode šofera koji, takođe, sanja o holivudskoj karijeri (igra u svemirskim sapunicama), Kronenberg umešno plete mrežu, razotkrivajući naličje fabrike snova, dok nam istovremeno priča priču o incestu i bolesti. I, kao što su Linč, u svom Mullholand Drive-u, ili Altman u svom Igraču, svako iz svog ugla, nepogrešivo razotkrivali mehanizme koji taj glamurozni, a često nesrećni svet, pokreću, tako se i Kronenberg u ovom filmskom eseju hrabro i beskompromisno obračunava sa tamnom stranom ljudske duše, koristeći Holivud samo kao metaforu opšteg sunovrata zapadne civilizacije.



About the Author

avatar
Ivan Potic
Istoricar umetnosti. Pisac.