Review
“Miracle in Milan” (Cudo u Milanu) je film iz 1951, godine cuvenog reditelja Vittoria De Sice. Uporedjujuci ovaj film nekoliko decenija kasnije sa trenutno najpopularnijim holivudskim film “The Avangers”, je kao uporedjujuci genija sa totalnim idiotom. Da li svet ide u pravcu u kom se 95% stvari plasira za nizu klasu “mediokriteta”.
Sarmatan u isto vreme i sirov film o ljudima bez pravog doma. Skitnicama i beskucnicima. I upravo u njihov dom dolazi pravi heroj Toto, sa svojim masimalno pozitivnim stavom i unosi prve zrake srece u ovu zajednocu za koju stanovnici ove deponije nisu ni znali da postoji.
De Sica je snimio zaista izuzetan film pun optimizma cak i u najtezim trenutcima. U pauzi izmedju svog prepoznatljivog neorealisticnog stila prelazi u jedan svet fantazije sa veoma dobrim osecajem za humor. Glumci su brilijantni u ovom filmu, iako medju njima ima mnogo amatera, cak i pravih skitnica.
Ono sto je jako znaimljivo u ovom filmu, je da je Toto vec bio siroce, dok ga nije usvojila zena, i onda se kao po nekoj sudbini vraca svom pravom “domu”, koji u stvari i ne postoji. Film ima dodira sa magicnim realizmom. “Cudo u MIlanu” je sa jako dobrom jazz i klasicnim soundtrackom. Film ponavlja vise puta bezosecajnost modernog kapitalizma i nemarnost bogatih.
“Sve sto nam treba je da negde spavamo i zivimoMalo parce zemlje gde cemo da zivimo i umremoDobro bi nam doslo par cipela i malo hlebaTo je sve sto nam treba, da bi verovali u sutra”
About the Author
More articles by Milos Itic »
