Once Upon a Time ... in Hollywood

Review

Uprkos tome što kod Tarantina postoje uvek dva suprotstavljena tabora u vezi njegovog stvaralaštva i autorstva (fanovi i mrzitelji), ozbiljni filmofili mu nikako ne mogu osporiti širok dijapazon poznavanja filma i instrumentarijuma koji je film kao umetnost koristio kroz svoju istoriju.

U tom smislu, i novo Tarantinovo ostvarenje zahteva više nego prosečno poznavanje istorije Holivuda, a naročito perioda na samom kraju 60-ih godina i početka 70-ih godina, kada je nešto ranije točak ove filmske mašinerije ozbiljno zaglibio sredinom 60-ih godina 20-og veka. Bilo je to vreme Vijetnamskog rata i hipi pokreta, pri čemu su ova dva društvena događaja radikalno preoblikovala i američku društvenu stvarnost koja se tada dramatično graničila sa nadrealnom sferom (upoteba LSDA-a, pojava raznih sekti sa Istoka, a sa njima i ludaka kao Čarls Menson itd…) OUTIH, kako i sam naziv filma sugeriše, prati dvojicu prijatelja i saradnika, glumca Rik Daltona (Leonardo DiKaprio) i njegovog kaskadera Klif Buta (Bred Pit) gde se njihova personalna fiktivna istorija preklapa sa tadašnjim radom i tendencijama Holivudskih studija. U tom smislu, OUTIH bi mogao da se gleda i kao neka vrsta filmske katedre u kojoj se Tarantinova autorska fikcija sjedinjuje sa rekonstruisanom mikro istorijom tadašnjeg Holivuda, gde se data filmska stvarnost integriše sa filmskom bajkom, pri čemu se stiče utisak gledanja filma unutar filma (sam završetak filma je kao u bajci koji se nikada nije desio u stvarnoj istorijskoj hronologiji). Ovaj postupak će verovatno mnogima izgledati preambiciozan i dosadan za praćenje, uključujući i dužinu trajanja filma (161 min.), jer neke scene ciljano traju dugo (vožnje u oldtajmerima snimljene u tzv. tehnici fara), ali upravo ova anahronost predstavlja pravi užitak za filmofile i ljubitelje klasičnih tehnika snimanja. OUTIH je prepun tih sineastičkih staromodnosti i kao takav se ne uklapa u savremeni narativni film.

Takođe su prisutne i aluzije na druge američke filmove i tv serije iz tog perioda, što opet može da predstavlja poteškoće onim gledaocima koji nisu upoznati sa ovom oblašću. Tarantino na sebi svojstven način realne situacije utiskuje u nadrealni unutar filmski prostor i vreme, gde se na primer, ordinarni dolazak Klif Buta u pravi filmski ranč transformiše u mesto sukoba sa hipicima kao u pravom vesternu. S druge strane, treba uzeti u obzir da ova kompleksnost rediteljskog i scenarističkog postupka bude neočekivana, čak i kod jednog dela Tarantinovih fanova više naviklih na britkost i ciničnost njegovih dijaloga (kojih i ovde ne manjka), a mnogo manje na intelektualnost filmske naracije koja je ovde podignuta na nešto viši nivo. OUTIH sa lakoćom klizi između onoga što bi trebalo da bude stvarno u očima gledaoca i njegovog antipoda nestvarnog. Zaključak je da će ovog puta Tarantinovo novo ostvarenje u izvesnoj meri možda i smanjiti opseg popularnosti kod šireg auditorijuma, a povećati interesovanje onih koji bi da dublje polemišu o filmu sa više aspekta za šta OUTIH svakako ima materijala.