Review

Za raziliku od ovdašnjih okolnosti gde se celovečernji igrani fimovi teško porađaju, uprkos solidnoj finansijskoj potpori FCS, u zemlji koja je nedavno promenila ime i gde postoji grad koji ima mikro-klimu, stvari sa pojavljivanjem filmova stoje veoma dobro. I dobri su im filmovi.

Još to nije brojka od koje zastaje dah, ali ono što se uposlednje vreme događa u makedonskoj kinematografiji ima veoma proistojan kvalitativni nivo, gledljivo je, estetski intrigantnо i višestruko zanimljivo.

U toj kinematografiji još uvek vrlo dobro funkcionišu veterani poput Stoleta Popova (DO BALČAK) i Vladimira Blaževskog (PUNK’S NOT DEAD, GODINA MAJMUNA), koji su jedna temeljna sigurnost stare rediteljske škole kojа, zavisi od zahteva teme, ume i te kako da bude (kao u slučaju Blaževskog) stilski moderna. Reditelji poput Aleksandra Popovskog i Darka Mitrevskog (koji su zajedno ušli u kinematografiju začudnim ostvarenjem ZBOGOM 20. VEK), neko vreme su bili prve violine ove kinematografije, dobijajući prilične budžete za svoje filmove (BALKAN IS NOT DEAD Popovskog i BALKAN-CAN-CAN  i TREĆE POLUVREME Mitrevskog) koji su imali i solidne festivalske promocije. Zanimljiv opus ima i Antonio Mitrikeski (PREKO JEZERA, KAO U RUŽNOM SNU, DECA SUNCA). Teona Strugar Mitevska je nagovestila veliki talenat оstvarenjima KAKO SAM UBIO SVECA i  JA SAM IZ TITOVOG VELESA, a u filmu KADA DAN NIJE IMAO IME (2017), koji je predstavljen na Berilinalu, bavi se incidentom iz 2012. godine i etničkim tenzijama u Makedoniji koje umalo nisu prerasle u nešto mnogo veće i tragičnije. Ova kinematografija je dostigla i takav stepen kreativne slobode i filmofilske strasti da može  da ima i sopstveno PRISLUŠKIVANJE (Кopola), odnosno novu verziju svojevremeno zabranjenog voća čehoslovačke kinematografije – filma UHO (1970) Karela Kahinje. U pitanju je ostvarenje MEDENA NOĆ (2015) Ive Trajkova. Vrlo su uspešno makedonski filmski stvaraoci ušli u klinč sa temama koje muče savremenog čoveka. Svetozar Ristovski se u filmu LAZAR (2015) bavi dramom mladog čoveka koji biva upetljan u trgovinu migrantima. Vrlo dobar utisak ostavila  je ZLATNA PETORKA (2016) Gorana Trenčovskog, umetnička rekonstrukcija brutalne likvidacije petorice mladića iz Strumice  1951, koje su komunisti označili kao opasnost za bezbednost i celovitost zemlje. OSLOBOĐENJE SKOPLJA Radeta i Danila Šerbedžije takođe je doprinelo visokom rejtingu novog makedonskog filma. Uz  povremena ’’gostovanja’’ Milča Mančevskog (SENKE, MAJKE; veliki reditelj trenutno  radi na novom filmu – VRBA), na matičnom tlu, dolazimo do za nekog možda i  iznenađujućeg otkrića da je makedonska kinematografija među  vodećima na prostorima ex-Jugoslavije, ako gledamo  usko estetske domete.

Tajni sastojak 2017

U prilog tome ide i utisak o debitantskom filmu Gjorčeta Stavreskog TAJNI SASTOJAK. Kriminalistička drama sa upečatljivim kadrovima egzistencijalne bede koja je zavladala kad je bure baruta istrošilo svoj eksploziv i kad se u tranzicijskom žrvnju shvatilo da nema goreg rata od suočavanja sa praznim stomakom i materijalnim sumrakom koji parališe ljudsko dostojanstvo, ima i humorom natopljene pasaže. Slika ovog Skoplja je opskurna i periferna, uz tavorenje glavnog junaka na železnici, u pogonu za popravku vozova, i sa platom koja kasni više meseci. Ova priča donosi onu sumornu sliku radničkog ’’ruva i kruva’’, marginalce koji su tako daleko od bilo kakve šanse i krugova moći i love. Takvu sliku i te marginalce tako je bremenito i slojevito umeo da donese Živojin Pavlović (naročito u ZADAHU TELA i u scenarijima za OPKLADU i TRAGOVE CRNE DEVOJKE  Zdravka Randića). Аko se u životnim okolnostima mladog čoveka sa bednim i slabo plaćenim poslom dogodi bolest člana porodice (u ovom slučaju oca), situacija je gotovo beznadežna i izgubljena. Međutim, velika ljubav koju Vele (izvrsni Blagoj Veselinov) gaji prema ocu (Аnastas Tanovski), neprestana briga i skrb nad njegovom sudbinom obolelog od najteže bolesti, kao i moralna snaga koju izvlači iz svete obaveze da se za najrođenije iz sebe izvuče najviše, teraju junaka na akciju. Оn ulazi u kriminalistički zabran kada iz jednog vagona uzme skriveni paket sa marihuanom i tabletama ekstazija, kojima trguje neki lokalni šljam. U očaju i hvatanju za slamku, marihuanu počne da stavlja u kolač koji priprema za oca. Njegov otac, kojem je pretila metastaza, naglo počinje da se  oporavlja, a o Veleu počinje da kruži priča kako poseduje isceliteljske moći…

Tajni sastojak makedonski film

Film ima dobar  tempo i njegov tok se prati sa zadovoljstvom. Ozbiljno profilisana priča koja gađa  u srce tranzicijskih gubitnika i marginalaca (a  to  je sada ogroman deo populacije na balkanskim prostorima), uz izvrsnu meru cinizma, ironije i nostalgije koja valorizuje vreme i društveni kontekst u kome je funkcionisao otac i doba u kome se koprca sin, fino je dosoljena već pomenutim vrcavim ali vrlo funkcionalnim i zajedljivim humorom.

Uz veoma simpatične junake, koji nas kupuju na prvu i osvajaju svu našu naklonost, Gjorče Stavreski je napravio film koji se gleda sa guštom i iza koga stoje pamet i nadahnuće.

Film TAJNI SASTOJAK pobedio je na festivalu u Talinu, a srpska publika mogla je da ga vidi na Festivalu filmske režije LIFFE u Leskovcu.



About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.