Review

Rat kao droga

Dobitnik dva najvažnija Oskara u 2010. godini u kategorijama za fim i režiju Katanac za bol (The Hurt Locker) Ketrin Bigelou, imao je prilično neuobičajen put do vrha. Svetsku premijeru imao je na venecijanskoj Mostri 2008. godine kada je Zlatnog lava za najbolji film dobio „Rvač“, Darena Arnofskog; u to vreme kritičari se baš i nisu utrkivali u hvalospevima za film rediteljke za koju su oduvek smatrali da ima čvrstu (zlobnici bi rekli, mušku) ruku, pogotovo u akcionim ili komplikovanijim scenama u kojima treba da dođe do izražaja zanat u odnosu na senzibilitet (svejedno da li je reč o spoljnoj akciji ili psihološkom nijansiranju likova). Dok je živela sa Džejmsom Kameronom, bilo je i onih koji su smatrali da je upravo njen životni saputnik u velikoj meri uticao na vizuelno uobličenje njenih filmova. Ali, rediteljka sjajnih filmova kakvi su na primer „Plavi čelik“ ili „Point Break“ (svojevremeno na Festu prikazan kao „Zločin na talasima“), dokazala je ne  samo svoju samostalnost u radu i nakon razlaza sa Kameronom, nego je u 2010-oj i poentirala postajući prva rediteljka u istoriji kojoj je pripala najznačajnija filmska nagrada za režiju i koja je, gle čuda, pobedila nikog drugog do Džejmsa Kamerona koji se, opet ne bez osnova, nadao najmanje jednom od dva glavna Oskara za megablokbaster Avatar. Prava kritičarska (i gledalačka) percepcija Katanca za bol je, dakle, usledila mnogo nakon venecijanskog festivala, u 2009. godini, kada je film Ketrin Bigelou shodno oskarovskim propozicijama morao da ispuni uslov da bi ušao u trku za zlatnu statuetu, time što bi najmanje sedam dana u kalendarskoj godini bio na repertoaru jednog od bioskopa u losanđeloskom okrugu; uoči dodele Oskara, pa čak i pre nominacija, mnoga strukovna udruženja širom Sjedinjenih Država proglasila su Katanac za bol filmom godine, čime mu je, na neki način, bio utaban put do konačnog uspeha.

hurt locker jeremy renner

Čime je to ovaj film opčinio američke kritičare, a zavarao sve druge? Da li stoji teza da je tehničko-tehnološki superspektakl Avatar, osim digitalne superiornosti (koju je prepoznala publika širom sveta i učinila ga najuspešnijim na svim Box Office listama) demonstrirao i kritiku američkog ekspazionizma, dok je „Katanac za bol“ iako rediteljski svedeniji i kamerniji (bezobzira na to što je reč o ratnom filmu) zapravo bio apologetski prikaz američke politike novog internacionalizma (koji vuče korene još iz Klintonove ere)? Ovom drugom bi, površno gledano pogodovala i zahvalnica Ketrin Bigelou  koja je na svečanoj dodeli Oskara nagradu posvetila kako američkim vojnicima koji su bili ili su još uvek u Iraku i Avganistanu, tako i onima koji su povređeni i ranjeni ili se nikada nisu vratili svojim kućama.

Međutim, ni estetski ni vanestetski razlozi za prihvatanje Katanca za bol nisu baš tako jednostavni za analizu; utoliko pre što je jedan američki potpukovnik u listu oružanih snaga SAD već ranije izneo tezu da je film Ketrin Bigelou „štetan po imidž oružanih snaga SAD, da loše odslikava psihologiju pojedinih vojnika, kao i da njegovi autori suštinski ne prepoznaju principe i mehanizme na osnovu kojih se odvija američka vojna intervencija u Iraku“ (citat prema tekstu I.A. u beogradskoj Politici). Da stvar bude komplikovanija za autore filma, vodnik Džefri Server ih je tužio navodeći da je scenarista (i koproducent) Mark Boul zasnovao „gotovo sve situacije“ u filmu na događajima u kojima je on učestvovao i da je i naslov filma u stvari  njegova sintagma (u žargonu američkih vojnika u Iraku, „the hurt locker“ znači „biti raznet u eksploziji“).

YouTube Preview Image

Glavni lik filma je narednik Džejms (odlični Džeremi Rener) stručnjak za demontiranje eksploziva u jednoj američkoj vojnoj formaciji u Iraku. Međutim, film nije postavljen kao tipična ratna drama sa prepoznatljivim rediteljskim rešenjima u kojima bi se smenjivali spoljna akcija – ratna iskušenja junaka filma sa njihovim komentarima i retrospekcijama, a sve to filovalo propagandističkim stavovima (naravno, to ne znači da je film neutralan, ali ne treba podsećati da su mnogi klasici, ne samo američkog filma, snimali ratne propagandne filmove, pogotovo tokom Drugog svetskog rata). Bigelou se, baš kao i Maoz u „Libanu“(pobedniku Venecije 2009. godine), opredelila za prikazivanje ratnog pakla u jednom unapred ograničenom mizankadru (u estetskom smislu, korak dalje, od Maozovog ograničavanja prostora samo na tenk i subjektivnu vizuru nišandžije). U Katancu za bol kamera ne miruje, ona se neprestano kreće, Bigelou koristi sve moguće pokrete u kombinaciji sa snimateljskom optikom (direktor fotografije Beri Akrojd), ne bi li dočarala apokaliptičnost i klaustrofobičnost prizora u kojima su se našli američki vojnici. U tom smislu, film iako jeste realističan, u vizuelnoj strategiji za građenje atmosfere pozajmljuje ponešto i od postapokaliptičkih ostvarenja unutar žanra fantastike (zasluga i montažera Boba Muravskog i Krisa Inisa). S druge strane, I Boul kao scenarista i Bigelou kao rediteljka, potrudili su se da dramaturški poređaju i neke scene koje će, s jedne strane naznačiti realističnost ratnog pakla (Džejms pokušava, ali ne uspeva da pomogne čoveku opasanom bombama), a s druge – humanističke aspekte junaka koji u tom i takvom okruženju nisu izgubili elementarnu ljudskost (odnos sa malim prodavcem DVD-jeva); u svakom velikom ratnom filmu, osim snažne antiratne poruke (bez nepotrebne romantizacije i idealizacije kojoj su skloni akcioni i avanturistički filmovi), treba da postoji i dramski elemenat u kojem je rat samo background za nešto mnogo više od puke pobede nad neprijateljem na bojnom polju (u Spilbergovom remek delu Spašavanje redova Rajana to je bila misija spašavanja jednog ljudskog života). Psihodelična muzika Marka Beltramija i Baka Sandersa u najboljoj je funciji citata s početka filma o ratu kao drogi, čime se Katanac za bol  u još jednom aspektu približava osudi rata i antiratnom poimanju sveta, uprkos činjenici da su njegovi protagonisti američki vojnici u funkciji ekspazionističke spoljne politike SAD.

Iako ne bi bila greška Američke filmske akademije – AMPAS da je jedan od dva glavna Oskara pripao i  Avataru (jer je on sve drugo, sem, kako laici kažu, glupi megablokbaster), nagrađivanjem Katanca za bol  kao da se nastavlja trend (na neki način započet  Milionerom sa ulice Denija Bojla) dodele najprestižnije filmske nagrade ostvarenjima koja nisu kalkulantska i čija (polazna) estetika nije ni u funkciji finansijskog uspeha na Box Office-u, a verujemo ni u funkciji dirigovane pripreme za osvajanja najznačajnije filmske nagrade.

 



About the Author

avatar
Dejan Dabic
Dejan Dabić, urednik Filmskog i video programa Niškog kulturnog centra, jedan od selektora Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu i filmski kritičar, član Fipresci Srbije