The Imaginarium of Doctor Parnassus (2009)

ko bi se pravila lista najznacajnijih kulturoloskih pojava dvadesetog veka, pre svega u oblasti medija kao sto su film i televizija, zasigurno bi se medju vodecim pozicijama nalazila legendarna BBC-jeva serija “Leteci cirkus Montija Pajtona” (Monty Python’s flying circus), emitovana u periodu 1969-1974. god. Usmerena na kritiku i bestijalno ismevanje nasiroko poznatog engleskog konzervatizma i rigidnog birokratskog sistema, serija je svojim visoko inteligentnim “crnim humorom” dozivela svetsku popularnost ciji plamen nesmanjenom zestinom, stalno iznova, razgoreva interesovanje novih generacija gledalaca.

[dailymotion]http://www.dailymotion.com/video/xa3gvd_the-imaginarium-of-doctor-parnassus_shortfilms[/dailymotion]

“Pajtonovci” su, gledano sa danasnje vremenske distance, ostavili neizbrisiv trag svojim skecevima zasnovanim na indukovanom humoru bez ikakve logike (npr. polazeci od raspona krila kolibrija izvodi se konacni zakljucak da bi crnci bili vrhunski skijasi) cime su na jedan urnebesno drzak nacin razbijali svako racionalisticko misljenje i svaku predrasudu. U tom kontekstu je zanimljivo spomenuti i izvor inspiracije za sam naziv serije gde se poslo od istorijski stvarne licnosti, a mozda je u pitanju jos jedna od ratnih legendi, Montija Pajtona, pilota koji je za vreme prvog svetskog rata oborio najvise saveznickih aviona!?

Medju cuvenom Pajtonovskom sestorkom (Majkl Pejlin, Dzon Kliz, Teri Dzouns, Erik Ajdl, Teri Gilijam, Grejam Cepmen) posebno mesto zauzima glavni tvorac nezaboravnih uvrnutih animacija u istoimenoj seriji, Teri Gilijam, koji nastavlja karijeru kao uspesan i veoma inventivan filmski autor kroz cije stvaralastvo duh “Pajtonovaca” nastavlja da zivi. Usledili su naslovi kao “Monty Python and Holy Grail” (1975), “Time bandits” (1981), “Brazil” (1985),”The  adventures of Baron Munchausen” (1988). Nakon ovog poslednjeg naslova realizovanog u Evropi, Teri Gilijam prelazi u Holivud gde snima potresnu dramu o profesoru Henriju Saganu(Robin Vilijams), “The fisher king” (1991), koji zbog nemirenja sa smrcu svoje zene gradi svoj svet fikcije i odlazi da zivi sa klosarima. Nakon velikog uspeha “The fisher king”-a,nominovanog sa cak nekoliko Oskara, Teri Gilijam nastavlja da trijumfuje i potvrdjuje sebe kao sineastu sa potpuno razlicitom vizijom u holivudskoj porodici filmadzija kroz psihoticno apokalipticka ostvarenja kao sto su “Twelve monkeys” (1995) i “Fear and loathing in Las Vegas” (1998).

Svojim poslednjim filmom “The imaginarium of doctor Parnassus”, Teri Gilijam pokusava da prikaze u kojoj meri je danasnja civilizacija iskljucivo vodjena ekonomskim principima uspela da zloupotrebi i komercijalizuje najsvetije dubine ljudske podsvesti i covekovu mastu kao poslednju liniju odbrane od drustvene realnosti.

“The imaginarium of doctor Parnassus” prati avanture putujuceg pozorista cije clanove cine sam doktor Parnasus (Kristofer Plamer), njegova maloletna kcer Valentina (Lili Kol), mladic Anton (Endru Garfild), potajno zaljubljen u Valentinu, i ratoborni patuljak Persi (Verner Trojer). Prstom sudbine, u zivot pozorista ulazi Toni Separd(Hit Ledzer), covek sumnjive proslosti cije pojavljivanje pocinje pozitivno da utice na radnu atmosferu pozorista, ali ujedno vodi i otkrivanju dugo cuvane tajne doktora Parnasusa.

Gledano sa tehnickog ugla i specificnog Gilijamovog estetskog izraza “The imaginarium of doctor Parnassus” je najslicniji distopicnom “Brazil”-u koji daje krajnje grotesknu sliku jednog moguceg totalitarnog drustva baziranom na tiraniji papirologije i slepog verovanja u apsolutnu nepogresivost administrativnog sistema(u konkretnom filmu najobicnija muva dovodi do kolapsa sistema). S obzirom da je filmska tehnologija od tog perioda furiozno napredovala, poslednji Gilijamov rad grandiozno koristi sve blagodati CGI-ja i u tom, cisto vizuelnom podrucju, uspeva da nadgradi njegovu ekspresivnost kao filmskog stvaraoca u obliku tajnog sveta doktora Parnasusa. Sam taj svet je predstavljen kao neka vrsta cistilista za ljude sa ove “nase strane” kojima se nudi dobro poznato prokletstvo izbora cime ce oni ili spasiti svoju dusu ili je predati djavolu. Inace, “kneza ovog sveta” na jedan lezeran nacin tumaci Tom Vejts, kultni pevac i pesnik, cemu dodatno doprinosi njegov prepoznatljiv rascepani bas vokal.

Sam koncept filma je postavljen tako da se putujuce pozoriste nalazi na samoj granici izmedju realnog sveta i sveta ljudske imaginacije, pri cemu je realni svet slikan kao neka vrsta zagusljivog i zapaljivog deponijskog prostora u kome se glumci iz pozorista krecu u dronjavim kostimima na samoj ivici egzistencije. Kao da je Gilijam hteo ovim da kaze u kakvom stanju se nalaze danasnji umetnici i uopste umetnost. S druge strane, “The imaginarium of doctor Parnassus” u velikoj meri koristi imena iz grcke mitologije kao sto je i samo ime Parnasus preuzeto od naziva planine u Grckoj gde je ziveo Apolon, bog umetnosti. Sam doktor Parnasus je predstavljen kao nekakav umetnik alkoholicar slabog karaktera koji iznova sklapa pogodbe sa djavolom, dobija besmrtnost i hiljadugodisnji zivot, ali i dalje stoji u mestu, vecno nesposoban da nacini pravi izbor u zivotu. Medjutim, najvecu inverziju u filmu cini lik slatkorecivog Tonija za koga se ispostavlja da je veci lazov i od samog “Oca lazi”. Upravo on pokazuje da je danas sve na prodaju i da se uz lazljivo laskanje mogu unovciti apstraktne ljudske kategorije kao sto su dusa, masta, sazaljenje.

I pored toga sto “The imaginarium of doctor Parnassus” upucuje na ceznju za istinskom, sadrzajnom umetnoscu koja osvetljava zivot, osnovna ideja filma gubi na snazi zbog konvencionalnog zapleta (umetnik sklapa pogodbu sa djavolom i biva nagradjen besmrtnoscu). Ali nije toliki problem ni u konvencionalnosti samog filma koja je, u ovom slucaju, znalacki podrzana Gilijamovom imaginacijom koliko u nedostatku neumoljivo satiricnog tona i brutalnog cinizma kakvi se i ocekuju od jednog “Pajtonovca”. U filmu se samo konstatuju neke cinjenice i ponavljaju vec poznate fraze na datu temu, s tim sto ne bi bilo pravo reci da je Gilijam izgubio ono najsustinskije od grotesknosti maticnog “Cirkusa”, sto se i vidi u sceni plesa policajaca sa stiklama obucenim u zenske carape.

Sto se tice glumacke ekipe, za nju se moze reci da je svoj deo posla obavila korektno, upravo u skladu sa svojim glumackim arsenalom (prava je steta prerana smrt Hit Ledzera u trenutku kada je poceo da se razvija kao karakterni glumac). Posebno je zanimljivo napomenuti da su posle Ledzerove smrti, dok je film jos bio u produkciji, koscenaristi dosli na ideju da lik Tonija glume tri razlicita glumca (odlican izbor je napravljen uvodjenjem Dzoni Depa, Dzud Loa i Kolin Ferela) cime je i sama ideja imaginarijuma neplanirano dobila na filmskoj nadgradnji i uopste oplemenila Gilijamovu viziju. Indikativno je spomenuti poslednji film Luisa Bunjuela, “Taj mracni predmet zelja”, u kome su jedan isti zenski lik glumile dve razlicite glumice zbog, takodje, produkcionih poteskoca sto je na kraju rezultiralo jos jednim izvanrednim ostvarenjem u Bunjuelovom opusu (navodno, glavna glumica nije bila u stanju da sve scene igra na trazeni nacin i u trenutku kada je Bunjuel hteo da potpuno odustane od daljeg snimanja, na pamet mu je pala spasonosna ideja da angazuje jos jednu glumicu koja ce paralelno tumaciti isti zenski lik).

“The imaginarium of doctor Parnassus” sa jasno naglasenim simbolizmom, kako kroz likove tako i kroz filmsko oblikovanje ambijenta, ipak, ne prelazi domen prosecnosti. Za samog Gilijama se moze reci da je ovo njegovo niti losije, niti bolje izdanje u odnosu na prethodne radove. Jedan od razloga za ovakav  ishod, mozda, treba traziti u jednom od intervjua gde je Gilijam izjavio da je umoran od rada u Holivudu i da jedva ceka da rezira operu u Engleskoj.

Ako se jos jednom osvrnemo na temu filma, koja na jedan sladunjav i zabavan nacin kritikuje djavolsku komercijalizaciju umetnosti, mozda je “The imaginarium of doctor Parnassus” ujedno i Gilijamov oprostajni manifest  od holivudskog imaginarijuma u kome cak i masta ima svojih administrativnih ogranicenja.