Review

      Često lamentiram nad činjenicom da odavno nema velikog filma, a izgleda da je kraj 2019. godine konačno doneo jedno delo koje sa svim svojim kvalitativnim referencama i atributima, može s pravom da ponese taj epitet koji je gotovo postao atavizam. Film THE IRISHMAN starog majstora Martina Skorsezea, na dobro poznatom terenu gangsterskih hronika kojima je, poput Frensisa Forda Kopole i njegove mafijaške sage (trilogija KUM) i sam suvereno vladao (DOBRI MOMCI, KAZINO), vraća nas jakoj priči epskog zamaha, preciznoj režiji koja ne trpi improvizacije, karakterima koji imaju glavu i rep i preverenim glumačkim veličinama (Robert de Niro, Al Paćino, Džo Peši, Harvi Kajtel) koje, izgleda, jedino kod vojskovođe jedne zamašne produkcije izuzetnog nivoa, sa podrazumevanim respektabilnim odnosom dubokog poverenja, mogu da funkcionišu na razini koja je jednostavno i bez preterivanja – besprekorna! Kao nekada i u najboljim danima ovih bioskopskih vedeta.

Scena Irac

         Da se ne lažemo, De Niro i Paćino su svaštarili dugi niz godina. Porezi i troškovi života im očito nisu dozvoljavali mogućnost izbora, pa se vrlo često prihvatala i sumnjiva rabota, projekti za čijim se kvalitetom nekada ne bi ni osvrnuli (dekice puštene s lanca, razni tastovi i očevi, olinjali detektivi i kriminalci i td.), pa se pomislilo i da ošljare i provlače se na račun stare slave, naročito one iz 70-ih gde kad zavirite u te impresivne filmografije, ta ostvarenjai njihove uloge stoje kao kinematografske gromade. Vreme je činilo svoje,oni su sigurno ostali sjajni glumci i posle četiri-pet decenija karijernog trajanja, ali film se generalno promenio, ponuda je bila tanušnija, scenariji bledunjavi i neupečatljivi, reditelji daleko od kalibra onih autora pored kojih su stvarali ime. I onda se dogodi THE IRISHMAN, povratak Skorsezea miljeu i atmosferi koje donosi sa toliko ironije, ali i nekakvog kukavnog razumevanja  za te bezosećajne i  okrutne mafijaše i egocentrične luzere koji gle čuda, vole porodicu i decu, vole porodično gnezdo i žensku ruku u njemu, vole i neke kodekse časti, i da drže reč, i da preziru one koji kasne na poslovne sastanke u očajnom dress code-u, saosećajnosti za one koji kreče zidove krvlju i one čija krv služi kao farba. THE IRISHMAN odiše čak staromodnom režijom i nije to samo zbog retro-štimunga kojim ova priča-sećanje  zarazno pleni (uz neverovatno funkcionalan muzički izbor i originalne teme čiji je autor Robi Robertson i fotografiju Rodriga Prieta koja deluje moćno nostalgično, poput starih dragih razglednica sa specifičnim delovima grada/ gradova), to je pre zbog Skorsezeove alhemije, zbog rediteljskog toucha, prefinjenosti i supremacije i, naravno, glumačkog majstorstva tumača ključnih likova. U takvoj konstelaciji, vođeni magovima svog posla, vi zaboravite da je film realno predug (a zbog ličnog doživljaja da prisustvujete nečemu velikom, voleli bi da potraje još  preko tih 3,5 sata), da su glumci u vremenu kada igraju svoje karaktere u punoj snazi (ovde mislim na De Nira, Paćina i  Pešija) realno stari i neadekvatni za njih, da gotovo listom ti likovi (ni Frenk Širan ’’Irac’’ u tumačenju De Nira, ni Džimi Hofa, legendarni sindikalni lider, koga donosi Al Paćino, ni  Peši u liku Rasela  Bufalina, sive eminencije mafijaške hijerarhije, diskretnog boga podzemlja i planera egzekucija) u normalnim okolnostima ne bi trebalo da izazovu nikakvu empatiju, jer ni oni se ne osvrću za sobom kakve god gadosti posejali. Ali, THE IRISHMAN je prokleto dobro napravljen film, gde vama suštinski ništa ne smeta, jer vas je Martin Skorseze zaveo i uvukao u taj svet bez ostatka, naravno računajući i na sopstveno filmsko nasleđe i na istinski bolju prošlost kada se uzdizao mitski ’’Novi Holivud’’, sada još mitskiji jer ta vremena se više nikada neće vratiti. Ili hoće izuzetno, kada mitski starci počnu ponovo da drže čas, kao u ovom slučaju.

Pistolji i Puska

       I baš negde pre izlaska THE IRISHMANA ili paralelno sa njim, Skorseze je izašao u javnost sa osudom današnjeg Holivuda, istakavši da Marvelovi filmovi o superherojima nisu kinematografija i da ga sve to podseća na zabavni park. Kroz slučaj svog poslednjeg filma, stari kadar im je pokazao zašto i kako bi (još uvek) trebalo da izgleda kinematografija.

Irishman scena iz sudnice

      Odmah sam se nakon ovog filma odlučio na ponovnu projekciju HOFFE  (1992) Denija DeVita u ličnom aranžmanu, da uporedim izdanja Paćina i Džeka Nikolsona. Kod DeVita, Nikolson donosi Džimija Hofu na relativno miran način, fino kontrolišući impulse i tek povremeno se prepuštajući jarosti dok utire put ka vrhu, dok Paćino sindikalnog vođu kamiondžija sa prstima u pekmezu donosi na speedu, nervozno (čak i dok jede svoj omljeni sladoled), egzaltirano i ljuto. I kad se sva ta energija naprasno raspe pred Širanovim neočekivanim (iz Hofinog ugla, jer je on verovao da mu je ’’Irac’’ strašno lojalan) hicima s leđa, vama zastane gnedla u grlu jer ste se vezali za tog gada i zaljubili u Paćinovu interpretaciju. Ako je duh Džimija Hofe iz tela zazidanog u zgradu Dženeral Motorsa nekako izašao, pa može da kroz vreme prati razvoj sopstvene legende na ovosvetovnom tlu, sigurno mu imponuje činjenica da su ga u dva izvrsna filma doneli takvi glumci kao što su Nikolson i Paćino.



About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.