Review

         Bar dva filma italijanske kinematografije u poslednje vreme podsetila su me na ono u čemu se nekad u svetu prevashdno proslavila a to su neorealizam  i magijski realizam odnosno snažne, povremeno humorom protkane priče o siromaštvu, ljubavi, prijateljstvu, snovima. To su ostvarenja HAPPY AS LAZZARO Alis Rorvaher i ČOVEK KOJI JE KUPIO MESEC Paola Zuke. Oni neskriveno odaju počast De Siki, Roseliniju, Feliniju, Đuzepeu De Santisu, Pjetru Đermiju, istovremeno redefinišući pokret koji je klasični italijanski film 50-ih i 60-ih bacio u žižu svetske filmske javnosti, oduševljavao kritiku a oplemenjivao i terao na suze publiku koja je volela da gleda muku i nade običnog čoveka. Rorvaher i Zuka daju nove stilske sokove svojim pričama baziranim na šarmantnim junacima u surovim ili otkačenim situacijama.

The Man Who Bought the Moon

       Konkretno, Zuka to čini udahnjujući svom narativu veliku količinu ponekad prizemnog, prvoloptaškog humora koja mi je prizvala u sećanje neke bezazlene filmove sa Adrijanom Čelentanom  ili komercijalnu, lagodnu kičericu koju je potpisivao Paskavale Festa Kampanile. Međutim, nad tim prvim slojem, suptilno se nadvija dobro izvedena komedija apsurda, sa lucidnim i lukavim zapažanjima o Sardiniji i njenom specifičnom i ponosnom življu, gde ne izostaju i kritičke žaoke na račun naravi i mentalitetske slike.

        Zuka prati svog mladog i prilično smotanog junaka Kevina Pirelija (harizmatični Jakopo Kulin), tajnog agenta italijanske obaveštajne službe (čitav taj deo oko obaveštajne službe postavljen je karikirano i farsično, sa dosta bizarnih detalja), koji dobija zadatak da otkrije čoveka  koji tvrdi da poseduje Mesec. Put do sardinijskog ribara Tanedua (Lazar Ristovski)biće veoma komplikovan, jer iako Pireli tvrdi da je poreklom sa Sardinije, njegovi koreni su pokidani i on mora kod jednog od ćudljivih lokalaca da se uči običajima, skrivenim cakama, dvostrukim značenjima i razmišljanjima stanovnika ovog kraja. Upravo obuka kodSardinca Badorea (Benito Urgu) doneće niz urnebesno smešnih scena i replika i to su najbolji momenti ove poetski ušuškane komedije. Romantični štih i poetski šmek priči daje način na koji je ribar, kod koga Pireli konačno uspe da dođe, osvajao ženu koju voli, obećavši  joj da će joj pokloniti Mesec.

The Man Who Bought the Moon 2

        Ima ovde još posveta, što svesnih, što nesvesnih,   ne samo italijanskm autorima. Kusturici (kod koga je u UNDERGROUNDU Zuka  i video Lazara Ristovskog), Goranu Markoviću i SABIRNOM CENTRU (slično ovom filmu, kad junaci odu na onaj svet, Zuka okuplja znamenite preminule ličnosti sa Sardinije ali na – Mesecu), pa i samom glumačkom saradniku Lazaru Ristovskom, jer se nešto i od Lazinog rediteljskog debija BELO ODELO, oseti u atmosferi filma.

       Zuka je u ČOVEKU KOJI KUPIO MESEC po dobro utemeljenom receptu klasičnog neorelistčkog filma i i priča magijskog realizma, na divan način dao folklornu i mentalitetsku sliku Sardinije i njenih stanovnika, usput stigavši da nas razgali humorom koji je povremeno nesebično izdašan, a na momente intrigantno apsurdan.



About the Author

avatar
Goran Jovanović
Goran Jovanović je srpski filmski kritičar, esejista i romanopisac. Autor je knjiga filmskih eseja: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada: britanski filmdevedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije (Centar za kulturu Požarevac, 2005), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013). Napisao romane Histerija (Libris Art Studio, 2008) i Euforija (autorsko izdanje, 2011). Član je Udruženja filmskih kritičara i novinara FIPRESCI Srbija, ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara.