The Turin Horse (2011)

Review

Fridrih Niče je izašao iz kuće broj šest u Via Karlo Alberto, možda da prošeta, a možda i da ode do pošte po pisma. Nedaleko od njega, ili veoma daleko od njega, kočijaš je imao problema sa svojim svojeglavim konjem. Uprkos svim njegovim naporima, konj je odbijao da se pomeri. Stoga je kočijaš… – Đuzepe? Karlo? Etore? – izgubio strpljenje i latio se biča. Niče je stigao do tog meteža, i to je okončalo brutalni spektakl kočijaša, koji je dotad već zapenio od besa. Krupni i brkati Niče odjednom je uskočio u zapregu, i obavio ruke konju oko vrata, ridajući pri tome. Komšije su ga odvele kući, gde je nepomičan i tih dva dana ležao u krevetu, kad je promrmljao reči posle kojih će zauvek zanemeti: “Majko, ja sam glup.” Živeo je još deset godina, ćutljiv i dementan, a o njemu su se starale majka i sestre. O konju ne znamo ništa…

Tako počinje film “Torinski Konj”. Reditelji: Bella Tar i Ágnes Hranitzky.

Neobičan film u kojem otac i ćerka, žive u skoro napuštenom selu, negde u divljini. I sam ovaj prizor deluje strašno. Uz to, imamo i vetar koji ne prestaje i čini se kao da je oduvek bio tu i da nikad neće stati. Mala kućica usred neplodne zemlje. Skučena monotonija i jednoličnost svakodnevnice. Jako teški uslovi za zivot, na koji su se dvoje ukućana već odavno navikli. Da stvari budu još gore, iz dana u dan se nešto loše dogadja, i ova agonija se prikazuje u šest dana. Šta ce biti posle šestog dana, ne znamo. Konj otkazuje poslušnost i odbija da jede hranu. Bunar sa vodom presušuje. Prokletstvo običnog čoveka je na vidiku.

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=TUBoeyx-SzU[/youtube]

I ovde, kao i u još nekim filmovima Bela Tara, pojavljuju ljudi sa sela, kao glavni akteri price. Neki od njih su jako filozofski potkovani i načitani, što u sadašnjem društvu se i ne može zamisliti.

Vetar i prašina su nosioci atmosfere i metafore u filmu. Glas narotora i maestralna muzika Mihâly Viga su se savršeno uklopile u priču. Vetar i spoljašni zvukovi se čine kao glavni deo soundtracka. Alegorija klimatskih promena. Poetično ispričana prica uz melanholijske i depresivne pejsaže udaljene kuce u brisanom prostoru.

Ništa se ne može promeniti, jel ljudi će uvek biti isti, sadašnji trenutak je najbolji. Danas je uvek bolje od sutra. Ne može se krenuti napred, u bolju budućnost. Nema boga, nema bogova. Samo besmrtni vetar. I smrtni ljudi. Obični ljudi. Sami. To su samo od neke od poruka, koje se doživljavaju i shvataju individualno.

Bog je stvorio svet za šest dana, a koliko dana je potrebno da se život ugasi? Da li je čovek najužasnija kreacija koja se može zamisliti?

Apokalipsa jednostavnih, usamljenih i otudjenih. Prepoznajemo se u vrtlogu prašine i vetra. Pored svega, želja za životom pobedjuje. Da preguramo danas i dočekamo sutra. Niko ne želi da umre, bez obzira u kojim uslovima živi. Zivot je odvratan, ali smrt, ona je još gora. Film nije za svakoga, vise je za nikoga, ili za grupu ljudi, poput mene, koji rado menjaju sunce za oluju.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=ZNkN_xCXozw[/youtube]