Review

N

akon blagoslova svog duhovnika, mladi svestenik Sang-hjon se prijavljuje da bude volonter u specijalnoj biohemijskoj laboratoriji u kojoj se izvode eksperimenti na dobrovoljcima u cilju testiranja vakcine protiv smrtonsnog „Emanuel“ virusa. Usled neuspesnog dejstva vakcine, Sang-hjon umire, ali nakon transfuzije svestenik cudom ozivljava i vrlo brzo postaje svestan svoje zedji za ljudskom krvlju…

U poslednjoj deceniji je аzijska kinematografija, pre svega juznokorejska, iznedrila nekoliko naslova zapanjujuceg filmskog vizuelnog iskaza istovremeno pracenog originalnim, bizarnim i sokantnim pricama koje su odmah skrenule paznju severnoamerickog filmskog trzista, i uopste evropskog, i povecalе interesovanje za posebnu grupu juznokorejskih autora. Do sada je internacionalnu slavu i respekt sirokog  auditorijuma stekao reziserski triling kroz imena kao sto su Dzun-ho Bong, Dzi-vun Kim i, medju njima svakako najpoznatiji, Can-vuk Park.

YouTube Preview Image

Can-vuk Park je prvi put skrenuo paznju filmske kritike na Kanskom festivalu 2004. god. svojim visokooktanskim trilerom na temu incesta i osvete, „Oldboy“, za koji je bio nominovan  Zlatnom palmom i na kraju dobio Veliku nagradu zirija. „Oldboy“  je drugi film u njegovoj, sada vec poznatoj, „Osvetnickoj trilogiji“ koju cine jos „Sympathy For Mr. Vengeance“ i „Sympathy For Lady Vengeance“. Takodje treba pomenuti i njegov manje poznat, ali odlican ratni triler smesten na granici izmedju Severne i Juzne Koreje pod internacionalnim nazivom „Joint Security Area“.

„Osvetnicku trilogija“ Can-vuk Parka je na duboko uznemirujuci nacin i kroz visokostilizovan prikaz nasilja zakljucila ljudsku prirodu kao iskonski osvetoljubivu, kao zacarani krug koji jos uvek nije ni priblizno spreman da otvori svoje granice za katarzican cin prastanja. Cak, i kada likovi shvate da moraju oprostiti na njihovim licima se jasno vidi zlokobna mesavina uzivanja u osveti i neizmerne tuge zbog prirodne slabosti njihovog karaktera.

thirst_art_coffinBaveci se ovim problemom, Can-vuk Park shvata osvetu pre kao moralni cin pojedinca, kao neku vrstu prinudnog refleksa i citav problem premesta u oblast etike gde covek jedino iz bozanske ljubavi  moze preobraziti svoju gresnu prirodu i oprostiti. Medjutim, ni jedan od njegovih (anti)junaka, osim u „Oldboy-u“, ali i tu su posledice preobrazaja  stravicne, nema nadcovecanski napor da odlucno slomi duboko utisnutu moralnu savest u njihovim psihama sto je najociglednije u zavrsnoj sceni filma „Sympathy for Mr. Vengeance“, kada ocajni otac otete devojcice shvata da je njena smrt posledica nesrecnih okolnosti, a ne cin otmicara, i kaze u lice otmicaru da zna da nije kriv, ali ga ipak mora ubiti, sto i cini.

Ocigledno da Parkov senzibilitet kroz prikaz teskih ljudskih tragedija, dajuci im  mitolosku vizuru, dize glas protiv jos uvek prisutnog starozavetnog morala pojedinca kojim se ispod umivene stvarnosti, u gotovo svim Parkovim filmovima, prikazane kroz zadivljujuce valere boja, i dalje bolesno ljubomorno cuva „vuk koji dlaku menja, ali cud nikada“.

Stoga ne treba smatrati neobicnim sto Park svoje protegoniste u cilju suocavanja sa sopstvenom savescu vrtoglavo baca, gotovo metafizicki, iz prljavog korita realnosti  u situacije koje poprimaju nadrealisticke dimenzije (u „Oldboy-u“, De-su O, nakon samoponizavajuceg ponasnja u policijskoj stanici usled alkoholisanog stanja, biva otet i drzan u nepoznatom stanu punih petnaest godina, i ponovo pusten bez ikakvog objasnjenja; u „Sympathy For Mr. Vengeance“, oca skrhanog od bola zbog  deteta koje se udavilo, posecuje duh mrtve kceri sa opomenom da ju je trebalo voditi na casove plivanja…)

Baveci se na slican nacin veoma osetljivim pitanjem odnosa morala i etike, upravo zato sto se ove dve kategorije veoma cesto poistovecuju, (u Parkovom dosadasnjem opusu to obavezno znaci preusmerenje toka dogadjaja sa katastroficnim posledicama po pojedinca) „THIRST“ celokupnu problematiku prosiruje i produbljuje religioznim pitanjem koliko su ljudi u ceznji za sjedinjenjenjem sa Bogom zaista spremni da budu mucenici, i kako ta ceznja moze u jednom trenutku postati prikrivena zelja za samoubistvom sto je, kako je vec poznato, jedan od grehova prvog reda.

Svestenik Sang-hjon, koga igra odlicni Kang-ho Song, inace glumac koji se pojavljuje u gotovo svim najznacajnijim i najpoznatijim filmovima gore pomenutih autora, upravo tumaci takvog coveka koji pod uticajem moralne savesti zeli da cini dobro, ali ce se njegovo „uskrsnuce“ vrlo brzo pokazati ne kao bozja nagrada, vec kao razumna kazna zbog njegove latentne zelje za samoubistvom. Iznenadno bujanje culnosti, koje je neprirodnim putem bilo zadrzavano isuvise strogim shvatanjem verskih zahteva, odvodi Sang-hjona u nedozvoljenu vezu sa Te-ju, zene udate za  sina poluidiota gospodje Ra, koja ju je usvojila kad je Te-ju postala siroce.

Nakon toga, kao sto se i moze ocekivati od Can-vuk Parka, spirala dogadjaja postaje sve slozenija i morbidnija sa povremenim crnohumornim momentima gde Sang-hjon sve vise gubi kontrolu nad svojim novim zivotom (novorodjenim telom), postajuci svestan da besmrtnost, koja mu je “darovana” kao vampiru, nije nista drugo do prokletstvo beskonacnog postojanja koje se odrzava najnizim ljudskim, sebicnim pobudama – zedji za tudjom krvi.

Iako nema vizuelnu lepotu prethodnih filmova koja je, verovatno, morala biti zrtvovana zbog kompleksnosti tematskog sadrzaja, moze se reci da je „THIRST“ do sada najradikalnije i najzrelije Parkovo filmsko delo u tom smislu da su u ranijim ostvarenjima postojali razumevanje i izopacena simpatija prema ljudskoj nesavrsenosti, prikazanoj preko teme osvete kroz poetsko koriscenje fotografije,  dok u ovom slucaju toga nema.Thirst-screenshot

„THIRST“ nije film o vampirima, vec imperativ ka holistickom (celovitom) pogledu na zivot koji cini rodjenje, covekovo trajanje i smrt. Telo, dusa i duh su jedno u Bogu i nema nikakve besmrtnosti kao vecnog tumaranja duse van tela nakon smrti jer je ideja besmrtnosti mnogo vise od toga. Ona se zadobija revnosnim srcem i stradanjem upravljenim ka Bogu, a ne kroz rezignirano shvatanje duznosti  kao posla koji treba vrsiti kao svaki drugi, sto ujedno predstavlja i osnovu Sang-hjonove tragicne sudbine kao palog svestenika.

I kao epilog svemu, poruka filma da zivot (krv) nije samo telo u kome ce nasa dusa da presedi, zabavljajuci se sa tim istim zivotom i drugim ljudima (ovaj motiv je jasno potcrtan Te-juinim preobrazajem u vampira nakon cega se ona od trpeljive devojke transformise u  neku vrstu beskrupuloznog hedonistickog predatora kome ubijanje ljudi postaje cista zabava), a ne baveci se njihovom punocom, moze biti sazeta u jednoj recenici koju izgovara Sang-hjon pri kraju filma: „Sisati pomalo i odmah bacati telo je kao da se zivot previse olako shvata, zar ne?“



About the Author

avatar
Aleksandar Jovanovic
Ekonomski fakultet Nis, Bluz, Filmovi, Stenli Kjubrik, Teksas, ZZ Top, Filmske Preporuke