Rekvijem u Sivom

Malo poznati film o enformelu dr Lazara Trifunovića ili kako je Rekvijem u sivom postao “vesnik crnog talasa”

U Nišu je marta 1982. godine Galerija savremene likovne umetnosti priredila veliku/reprezentativnu izložbu Enformel u Beogradu na kojoj su predstavljeni radovi „jezgra pokreta“: Vere Božičković, Branka Filipovića, Zorana Pavlovića, Miće Popovića, Branislva Protića, Vladislava Todorovića, Živojina Turinskog i Lazara Vozarevića. Autora postavke i obimnog kataloga bio je – Lazar Trifunović! On se, pored ostalog, trudio da s puno pažnje pojasni „dramu“ ovog pokreta, prvog i posve osmišljenog u istoriji srpskog slikarstva. Tom prilikom „otkrio“ (nam) je postojanje i u nas malo znanog/totalno zaboravljenog „enformelskog sineastičkog projekta“/filma: Rekvijem u sivom za koji je sročio scenario a režirali ga –  Đorđe Vukotić i Aleksandar Pavlović!

Ovaj kratkometražni eksperimentalni/alternativni film, realizovan u jesen 1962. godine – u produkciji Filmske škole, kasnije – Instituta za film, današnjeg Filmskog centra Srbije, trebalo je da potvrdi autentičnost slikarskog izraza enformelista koji su početkom šezdesetih godina napadani i nipodoštavani, pre svega od strane kritičara okupljenih u listu Mozaik. (“Napad” su predvodili  kritičari Mozaika ali i neki slikari Mediale, posebno je indikativan tekst Enformelci, poješću vas za doručak Milića (od Mačve!) Stankovića publikovan u NIN-u…)

Enformel se pojavio u Beogradu početkom 60-ih godina prošlog veka

A enformel je u glavnom gradu, isticao je Trifunović, „nastao munjevito (1959), širio se burno (1960 – 1963), a odumirao dugo (1964 – 1970)“ , a sve shodno „novoj metodologiji“ prisutnoj u slikarstvu akcije, lirskoj apstrakciji, tašizmu… Sve to, u širem smislu, Trifunović shvata pod pojmom enformel koji u prvi plan ističe samu „fenomenologiju akta slikanja“, koja, pri tom, obuhvata tri konstituitivna elementa: „brzinu u stvaranju, odsustvo prethodnog razmišljanja i nužnost podsvesnog stanja koncentracije“, mi bismo dodali – kontemplacije.

Dakle, enformelisti, kao svedoci poslednjeg stadijuma u raspadanju (likovnih) oblika, slikarstvo poimaju kao sam čin i akciju, ali i kao simptom opšte krize  koja je duboko inficirala osnovne društvene vrednosti (kuliminira sredinom šezdesetih godina Vijetnamskom vojnom), anarhije i „padanja u ništavilo“/opšteg raspadanja… itd.

Lazar Trifunović s puno pažnje i u Nišu opisuje „dramu pokreta“, najpre, iniciranu izložbom Enformel, mladi slikari Beograda, organizovanom u proleće 1962. u beogradskom Kulturnom centru, na kojoj su dominirali radovi Branislava Protić, Zorana Pavlovića, Vladislava Todorovića i Živojina Turinskog, zanimljivo – postavljeni jedan iznad drugog, po tavanici, na podu… Jer od tada “konfrontacija enformela s ostalim pokretima postojala je sve burnija i agresivnija, pa je u jesen dostigla kulminaciju na III Oktobarskom salonu u praktičnom a na prvom skupu slikara u Subotici u teorijskom smislu”. U prvi plan aktuelizovane su dve teme: najpre, odnos enformela i Mediale, kao i pitanje koje se ticalo problema autentičnosti slikarskog/umetničkog izraza itd itd.

Mića Popović (Autoportret u ateljeu, 1978, akrilik na platnu, 70 x 60 cm)

Dakle, Trifunović sve vreme prati/ pojašnjava tu likovnu, ali i društvenu “dramu”, dok sebi postavlja praktičani/ konkretan stvaralački zadatak – da svim “nevernim Tomama” dokaže/pokaže da postoji jedinstveni duh vremena koji prožima sve umetničke discipline – težeći jednoj vrsti koncepta proširenih medija!? Zato i realizuje scenario za film Rekvijem u sivom, sa iskustvom relativno iskusnog spisatelja. Pre Rekvijema, potpisuje scenarija za dokumentarne filmove, najpre za delo: Nadežda Petrović (1958) Miodraga Nikolića (Slavija film) i Kosovski boj (1959) Vasilija Vase Brajovića (Lovćen film). Poslednji scenario posvećuje, interesantno, jednoj-jedinoj slici – Kosovskom boju, nastaloj 1953. godine u “zlatnom periodu” rada (1951-1956) Petra Lubarde, koja, kako istoričari umetnosti podvlače, “predstavlja krunu Lubardine mitsko-poetske evokacije prošlosti…”

U tom kontekstu sročio je i manuskript za film Rekvijem u sivom. A glavni cilj mu je bio da se “automatično” povežu i prošire slike (snimljena dela beogradskih slikara), tekst (nesumice uzeti fragmenti iz Beketovog Kraja partije /igre) i „muzika” (korišćeni elektronski eksperimenti Branimira Sakača, koji je, pored ostalog, utemeljio avangardnu grupu FONAT /Fonoplastički atelje-teatar). Ovde je bitno istaći da scenario, a i sam kritičarsko-teorijski Trifunovićev diskurs, mnogo duguje Semjuelu Beketu, pa on, maltene, idolizuje delo autora drame apsurda Čekajući Godoa , i piše: “Telo dobija novu ulogu, prvo u slikarstvu a zatim avangardnoj drami, na primer kod Beketa, koji nije oklevao da stvar preokrene i ode dalje tako što će odvojiti telo od duše kako bi na dva različita načina prikazao jedinstveni proces raspadanja. I enformel je u telu video brojne mogućnosti, bilo da je naslućivao buduću estetiku tela, bilo da je telom afirmisao filozofju totalnog razaranja…”

Lazar Trifunović: “slike enformela sa spaljenom materijom, jedna vrsta su prethodnika i vesnika crnog talasa…”

Rečju, Rekvijem u sivom nudi nam na (gledalački) uvid viziju sveta fiksiranu/uvećanu između eksplozije dve atomske bombe u kojoj dekomponovana umetnička forma postaje simbol osećanja opšte uništenosti i pustoši. Snimljen pod znamenjem atomske kataklizme, kroz prošireno “stilsko jedinstvo” slike, zvuka i teksta, film pokušava da izrazi suštinu poetike enformela: strepnju, beznađe i apsurd… I, zbog svega toga, ovaj zanimljivi celuliodni projekt, realizovan gotovo pre šest decenija, ubrzo je “sklonjen od očiju šire javnosti”, zabranjen i time, posredno, kako beležio scenarista, postaje “vesnik kasnijeg crnog talasa”.

Mada je bio uredno prijavljen za Festival dokumentranog filma u februaru 1963. godine, film je povučen i zabunkerisan. I tako su se, sa žaljenjem konstatuje Lazar Trifunović, film i “slike enformela sa spaljenom materijom, jedna vrsta prethodnika i vesnika kasnijih crnih talasa, našla na udaru kritike. Diskusija nije bila moguća jer su se upotrebljavali argumenti koji se nisu nalazili u istoj misaonoj ravni. Enformelu je na određen način ograničeno javno delovanje (otkupi, nagrade, likovne manifestacije) tako da je vremenom izgubio prave podsticaje, sveo se na ateljersku aktivnost i iz prvog borbenog stroja lagano padao na istorijsku marginu”.

Proces laganog odumiranja likovnog pokreta “raspadanja oblika” trajao je sve do 1971, do izložbe Apstraktno slikarstvo u Srbiji, na kojoj je enformel postavljen u određene istorijske relacije, što se, na žalost, nije dogodilo sa filmom pa je vreme da se i on konačno prezentuje, iznese iz bunkera – na svetlo dana, ponudi na uvid široj javnosti! Jer i on svedoči, kako zaključuje Lazar Trifunović , “kako je posle 1963. postalo jasno da tražena suština sveta nije nađena i umetnost se našla na opasnoj raskrsnici: da ide dalje linijom destrukcije a apsurda ili da pokuša sa bilo kakvom obnovom”!?