Zanimljivosti

November 8, 2012

Šezdeset osma u srpskom filmu

More articles by »
Written by: Dejan Dabic
Kako smo sistematski izbegavali studentske demonstracije

 

Kako smo sistematski izbegavali studentske demonstracije

– Jesi čula za studentske nemire ’68 godine. – Ne
– Ništa ne znaš o tome. – N-n.
– Ne znaš ni ko su bili Danijel Kon-Bendit, ni Rudi Dučke? – C.
– Koje su to kurve! – Ko?
– Pa ti što vas uče!
(Tajvanska kanasta Goran Marković)

Srpski film je na dostojan način odreagovao na junska dešavanja na Beogradskom univerzitetu i studentske demonstracije u „beskonfliktnom društvu“ samo u periodu koji se odnosio neposredno na period vrele junske sedmice 1968. godine i nedugo zatim, u zimu i na proleće sledeće godine, u vreme Berlinala i  Martovskog festivala; zanimljivo je da je najdelikatniji deo posla u vezi sa prevazilaženjem „šezdesetosmaške cenzure“ obavio novosadski reditelj Želimir Žilnik koji je najpre na festivalu u Berlinu pobedio debitantskim celovečernjim igrenjakom Rani radovi (Zlatni medved u Berlinu je do 1985. godine i Kusturičine Zlatne palme u Kanu za Oca na službenom putu bio najveća festivalska nagrada za neki jugoslovenski dugometražni igrani film), a zatim bio nagrađen i na Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu za Lipanjska gibanja (na istom festivalu dokumentarni film iste tematske orijentacije Za i protiv za Miće Miloševića i Dejana Đurkovića dobio je Zlatnu medalju Beograda); Žilnik je, kao i nekolicina drugih autora sa nekadašnjeg jugoslovenskog prostora, nagrađivan i u Oberhauzenu i na drugim prestižnim svetskim festivalima dokumentarnog i kratkog metra, što mu je omogućilo da nakon progona u SFRJ filmsku karijeru nastavi u ondašnjoj Zapadnoj Nemačkoj.

Nakon obračuna sa „crnim talasom“ (koji nije sinonim, ali je u najvećem delu predstavljao „novi jugoslovenski film“) nastupio je „beli talas“ jugoslovenskog (a sa njim i srpskog) filma koji je, pored nekih drugih tema, izbegavao čak i indirektno bavljenje ’68; tako je naš film uz ’48 dobio još jedan izraziti tematski tabu. To je trajalo sve do smrti doživotnog predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita; nakon njegove smrti, pogotovo u prvoj polovini osamdesetih, pojavljuje se nekoliko dugometražnih igranih filmova koji su više zagrebali po površini, ne baveći se suštinski 68-om i njenim mestom u našoj novijoj istoriji. Međutim, i to kozmetičko bavljenje ovom temom, iz današnje perspektive, zahtevalo je nemalu dozu hrabrosti, jer je donosilo autorima, u najmanju ruku, neizvesnost kada je reč o nastavku njihovih karijera (ondašnji sistem imao je moćna sredstva prikrivene cenzure kako u domenu filmske produkcije, tako još i više u oblasti prikazivačke delatnosti).

Zilnik filmovi

Rani radovi (1969)
Istaknuti kritičar Branko Vučićević i reditelj Želimir Žilnik scenaristički su ubličili ovaj film s tezom na nivou političke metafore čiji su junaci devojka simboličnog imena Jugoslava (koja će na kraju i stradati) i trojica mladića. Oni na krilima šezdesetosmaške pobune i zadojeni marksističkim idejama (autori duhovito, ali i istinito ukazuju na to da su dodatni dijalozi plod „ranih radova“ klasika marksizma, Karla Marksa i Fridriha Engelsa), počinju da obilaze proletarijat na terenu težeći da ih emancipuju i pomognu im da prevaziđu materijalnu i duhovnu bedu u kojoj su se našli u sistemu koji je vodio računa samo o svetloj sutrašnjici (na kraju će shvatiti da će morati „da dele sudbinu većine kad ne mogu da je menjaju“); zanimljiva je epizoda o pravu na rađanje i korišćenju kontraceptivnih sredstava u kojoj je Žilnik kombinovao svoj dokumentaristički pristup sa pravilima igranog filma. U tome je veliku pomoć imao u sugestivnoj i nemirnoj kameri Karpa Aćimovića Godine koji je svoj snimateljski rad dodatno dogradio u procesu montaže pravovremenim rezovima čime je zaokružio atmosferu ovog nesvakidašnjeg ostvarenja koje je Marina Gržinić, možda pomalo prejako, nazvala „spomenikom evropske levice“ (vidi Filmska produkcija avangarde bivše Jugoslavije i njeni  Rani radovi viđeni kroz biopolitiku i nekropolitiku). Ali, bezobzira na dramaturšku razbarušenost, o nekim idejama Ranih radova, uz prethodno ideološko čišćenje i stavljanje u kontekst savremenih teorija o socijalnoj pravdi nasuprot bezdušnom neoliberalnom konceptu, vredi razmišljati i danas, baš kao i o bezvremenom Sen Žistovom citatu na kraju filma: „Oni koji revoluciju izvedu tek dopola, samo kopaju sebi grob“.

Lipanjska gibanja (1969)
Dokumentarni film Želimira Žilnika u produkciji Neoplanta filma iz Novog Sada prikazuje nekoliko potresnih svedočanstava koja se odnose na obračun tadašnje milicije sa studentima kod (danas nepostojećeg) Podvožnjaka na Novom Beogradu. U maniru „cinema verite“ Žilnik portretiše nekoliko studenata u blizini mesta događanja, ali pritom umeće i neke dokumentarne kadrove koji ukazuju na njegovu naklonost ka alternativnom filmu. Najbolji deo filma snimljen je u auli Crvenog univerziteta Karl Marks na Filozofskom fakultetu (odlična fotografija Dušana Ninkova), pogotovo sugestivno deluju nemirni švenkovi koji prate nadahnutu interpretaciju Steve Žigona (Bihnerova Dantonova smrt) da bi na kraju kadar bio „friziran“, a ton nastavio da teče („Nema primirja sa ljudima za koje je republika predstavljala spekulaciju, a revolucija zanat“).

Za i protiv za (1969)
Dunav film je producirao dokumentarac koji je autorski predvodio rediteljski tandem Mića Milošević-Dejan Đurković (prvopomenuti je osim karijere u kratkom metru, bio eminentni kritičar, da bi u osamdesetim „potonuo“ u novokomponovanu komediju). Ovaj film počinje Internacionalom i neformalnom himnom studentskih demonstracija Levi marš  („Mladost je naša privilegija, leva, leva, leva“), da bi se nastavio izveštavanjem Filmskih novosti o neformalnom razgovoru tadašnjih istaknutih funkcionera Veljka Vlahovića, Branka Pešića, Miloša Minića sa studentima, kao i razgovorima snimljenim u underground maniru, gde su slika i ton dati asinhrono (pritom nije do kraja jasno koliko je to bila tehnička uslovnost, a koliko estetska neminovnost). I Za i protiv za prikazuje zbivanja na Crvenom univerzitetu gde podršku studentima daju glumica  Mira Stupica, kao i književnice Desanka Maksimović i Mira Alečković; i u ovom filmu, doduše samo vizuelno, bez tonskog zapisa, prikazana je Žigonova interpretacija Dantonove smrti. Dok se u ofu čuje Titov govor podrške studentima i himna Hej Sloveni, autori švenkuju, pored ostalih, na neke od karakterističnih parola tadašnjih demonstracija: „Revolucija još nije završena“ i „Dole kneževi socijalizma“. Za i protiv za insistirajući na činjenici da su studenti svojim protestom hteli da promene stanje u društvu, a ne da ruše vlast i socijalistički sistem, hrabro i kritički ukazuje i na neke disonantne tonove u odnosu na rad nekih od tada istaknutih gradskih i republičkih rukovodilaca u socijalističkoj nomenklaturi. Kao i u Žilnikovom filmu, u background-u zbivanja se pored ostalih pojavljuju ličnosti koje su, svaka na svoj način, kanalisale deo studentskih protesta, profesor Dragoljub Mićunović i student Vladimir Mijanović-Vlada Revolucija.

Kako sam sistematski uništen od idiota (1983)
Potku trećeg dugometražnog igrenjaka Slobodana Šijana čini roman Mome Dimića Šumski građanin koji je zajedno sa rediteljem i koscenarista filma. Šijan je u „žalosnu priču o čoveku koji  u životu nije imao nikad komplet odelo, komplet ručak, komplet ženu, pa čak ni komplet revoluciju“(kao prototip za lik glavnog junaka Babija Pupuške poslužio je Radoš Terzić koji se i pojavljuje na kraju filma) ubacio i neke aspekte koji govore o studentskim demonstracijama dotad neviđenim u srpskom i jugoslovenskom igranom filmu (i to u završnici filma). Karakteristične su dve epizode: prva, u kojoj Stevo Žigon recituje, ovoga puta sa perikom na glavi Dantonovu smrt sa jasnim otklonom u odnosu na „original“, pri čemu Šijan po sopstvenom priznanju oponaša pokrete kamerom iz Lipanjskih gibanja (vidi intervju u Prohujalo(sa)etrom) i druga, autentično stilizovani prizori sa Crvenog univerziteta i prikazivanje načina na koji je delovao Akcioni odbor. Obožavalac Če Gevare i „nesuđeni“ revolucionar, Babi Pupuška, tako je stavljen u kontekst „obaranja kneževa socijalizma“, ali su se na filmu jasno videli „štepovi“, a motivacija glavnog junaka ostala je prilično maglovita (u Akcionom odboru će mu reći da su njegove metode borbe za njih suviše radikalne). Za priču o 68-oj u srpskoj kinematografiji ovo je nezaobilazni film, ali kad su u pitanju najvažnija ostvarenja iz Šijanovog opusa, Kako sam sistematski uništen od idiota se komotno može preskočiti.

Kako sam sistematski unisten od idiota

Varljivo leto 68 (1984)
Radnja filma Gorana Paskaljevića po scenariju Gordana Mihića dešava se u porodici provincijskog sudije i njegovog sina adolescenta u vreme 1968. godine. Odblesci uzbudljivih prolećnih i letnjih dešavanja u svetu od studentskih nemira u Francuskoj do rata u Vijetnamu, pri čemu je kulminacija upad sovjetskih trupa u nekadašnji ČSSR, deo su društvenog konteksta ove lepršave i pomalo nostalgične ljubavne komedije u „češkom ključu“ – na tragu ranih Formanovih i Menclovih filmova. Ipak, onaj deo koji nas na ovom mestu najviše zanima vezan je za studentske demonstracije u Beogradu; o njima saznajemo posredstvom televizijskih priloga i novinskih naslova, ali se i neki od junaka dotiču zbivanja u prestonici – od sudijine kćerke Vladice, preko studenta Cileta do apotekara. O stanju društvene svesti govori i sudijina preterana revnost i odanost režimu, kao i ignorancija dešavanja na Beogradskom univerzitetu do trenutka dok „Drug Tito nije rekao da su studenti u pravu“. Od Paskaljevićevog filma se u tematizovanju događaja iz 1968. godine više nije ni moglo očekivati, jer ključni aspekti njegove dramaturgija nisu zavisili presudno od razdoblja u koje su datirani i bez problema bi mogli da budu vezani i za neko drugo vreme.

Šest dana juna (1985)
Zanimljivo je da se još jedan debitant, u neku ruku, kalio na 68-oj. Doduše, scenario je potpisao istaknuti kritičar i profesor dramaturgije na FDU, Nebojša Pajkić, ali je režiju filma dobio talentovani Dinko Tucaković koji je tako postao jedan od najmlađih debitanata u istoriji kinematografije druge Jugoslavije kada je reč o celovečernjim igranim filmovima. Film se delimično dotakao zbivanja iz 1968. godine, utoliko pre što se šest ključnih dana u životu mladog metalostrugara Rajka, pre njegovog odlaska u JNA, vremenski preklapa sa junskim dešavanjima na Beogradskom univerzitetu, mada sa njima nije ni u kakvom kauzalitetu. Ali, ono gde ovaj film koji se dešava u jednoj bosanskoj varošici (a skrivene uzore „krade“ od najistaknutijih predstavnika Novog Holivuda) zahvata šezdesetosmaški duh jeste epizoda u kojoj se pojavljuje Rajkov brat od strica, student Bane, koji dolazi iz Beograda donoseći prikaženi Praksis i specijalni broj Studenta; za one koji znaju da čitaju između redova i ovo je dovoljno da delimično rekonstruiše vremensku epohu. Međutim , to je usled nekih drugih slabosti, ostalo nedovoljno zapaženo i nije bitnije pomoglo u dramaturškom zaokruženju filma.

Taiwan Canasta (1985)
Tajvanska kanasta Gorana Markovića koji je sa Milanom Pecom Nikolićem potpisan kao scenarista  u produkciji Centar filma na sredokraći je između društvene satire i socijalno-političke drame. Dramaturgija Markovićeve priče dezorganizovana je poput njegovog glavnog junaka Saše Belopoljanskog, nekadašnjeg šezdesetosmaškog lidera, sada nezaposlenog arhitekte koji je u neuspešnom braku sa Ivankom, nakon razvoda od Simonide, ljubavi iz studentskih dana. Saša ima maloletnu ljubavnicu Vanju koja je, simbolično rođena 1968. godine i za razliku od svojih nekadašnjih saboraca , sada „debeovca“ Radeta Seljaka ili preduzetnika Peđe, ne uspeva da pronađe svoje mesto pod suncem, ali ne zato što ga sistem proganja, već naprosto zato što je, kako mu sestra Dragana kaže, „pukao“ (u tom smislu, on kao da je izašao iz duhovnog miljea pesme Džonija Štulića „68“); on čak naaivno dozvoljava da ga uvuku u aferu „Sunce“, a na njegov moralni pad ukazaće i Narcisa Vidmar koja će ga podsetiti na reči iz vremena demonstracija –  „mi smo toliko mladi da još nismo naučili da se plašimo“. Njegova impotencija je, prema tome, u suštini socio-politička, uslovljena nespremnošću i nesposobnošću da prihvati nametnute društvene okolnosti, dok se ona samo formalno manifestuje kao nemogućnost polnog opštenja. Upravo zato je Markovićev film značajniji po tipologiji likova i nekim stvarima u priči koje su samo dotaknute – fotografije iz vremena studentskih protesta su stalno prisutne, ali se nijedan od likova suštinski nije pozabavio zbivanjima iz ’68 – ili samo sugerisane, pa prećutane, kao primer da su se u tom periodu izgleda samo konformističkim pristupom mogle ukrotiti tabu teme.

Prilikom obeležavanja četrdeset godina od studentskih demonstracija u socijalističkoj Jugoslaviji, primećeno je utrkivanje ne samo medija, nego i nekih od aktera tih događaja, da u Petooktobarskoj Srbiji nametnu kao dominantno mišljenje kako je ’68 bila moderni građanski protest, a ne bunt unutar sistema ideološki između Nove levice i klasika marksizma. Sudeći po tome, još ćemo čekati  ne samo na pravu istinu o 68-oj koja će sada biti predmet (doduše mnogo manjeg) tabua i to iz drugih razloga, a verovatno nećemo uskoro dobiti ni jedno celovito i autentično filmsko ostvarenje, pogotovo u rodu igranog filma.



About the Author

avatar
Dejan Dabic
Dejan Dabić, urednik Filmskog i video programa Niškog kulturnog centra, jedan od selektora Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu i filmski kritičar, član Fipresci Srbije




0 Comments


Be the first to comment!


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *