Lilika (1970)

Dok gospodu ili neki srednji, ipak dobrostojeći, sloj društva u filmovima crnotalasovskih prvaka nije bilo šanse da vidite ili ga ima u promilima (za razliku od nekih filmova Saše Petrovića, prva dva, Jovana Živanovića, Vladana Slijepčevića, Kokana Rakonjca ili čak i Žike Mitrovića u njegovim žanrovskim iskoracima urbanog krimića), LILIKA ipak nudi taj svet dobro ušuškane socijalističke zajednice baš kroz lik vaspitača koji vozi dobar auto i izgleda i ponaša se kao gospodin. Druga je stvar što je Lilika, odnosno Milica Sandić (Dragana Kalaba u jednom od najvećih doprinosa dece-glumaca domaćoj kinematografiji), pravi zvrčak i hiperaktivno starmalo biće koje kao da je osetilo toliko čemera ali i lepote života (lepota samim životom, činjenicom da se diše i punoćom onih trenutaka slobode i lutanja kada dozvoliš sebi da radiš i neke nedozvoljene i društveno neprihvatljive ali suštinski benigne stvari) da je spremno i da umre, uz zahvalnost što je živela. Milica je Lilika zato što njen najveći prijatelj i komšija Peca (takođe sa iskustvom odrastanja u Domu za zapuštenu decu koji devojčica tretira kao robiju i plaši ga se) njeno ime jedino tako može da izgovori. Milica je već prerano sazrela zato što uz majku koja ih je zanemarila brine o malom bratu, pere veš i radi druge poslove u kući pa često zakasni u školu ili se uopšte ne pojavi (njen kasniji pandan jeste Pera Trta iz SPECIJALNOG VASPITANJA Gorana Markovića). A onda od učiteljice (ili bilo koga drugog koji bi da nađe rešenje za njen slučaj a da to ne bude ultimativno Dom) dođe pitanje (i jedna od najupečetljivijih i najfunkcionalnijih replika domaćeg filma): Šta ćemo da radimo sa tobom sine, Sandić Milice?

Iako je mahom periferijski lociran, kamera Aleksandra Petkovića, ponekad dostižući ultracrveni kolor gde ekran prosto gori da bi se kontrastiralo sivilu periferije, i prateći radoznali duh i brze noge Lilike i Pece (Vladimir Pevac), uz divan muzički izbor Branke Mihić, zađe i u jezgro Beograda, apostrofirajući pune izloge, podzemne prolaze, neonske natpise robne kuće, dok Kalemegdan dođe kao mesto gde se devojčica, nakon što napuni oči urbanim senzacijama i obiljem, suočava sa prazninom u duši i čežnjom za spokojem i roditeljskom ljubavi koje nema. To je, recimo, onaj spokoj koji imaju devojčice u baletskoj školi pokraj koje Mika (Svetlana Bojković), odbegla i razbucana, pa kasnije opljačkana i silovana, u dva maha prolazi u filmu PAS KOJI JE VOLEO VOZOVE Gorana Paskaljevića.

Šteta je što je ovo ostao jedini autorski doprinos Branka Pleše jugoslovenskoj kinematografiji, mada je kasnije uradio dosta televizijskih filmova. LILIKA je ipak donela našem filmu i jedno od najvećih priznanja iz sveta. Sa još tri ostvarenja ovo delo bilo je nosilac Zlatnog leoparda sa Lokarno Film Festivala 1970 godine. LILIKU je proizvela kuća Avala film, a distribucijom je rukovodio Ineks film.