Review
Dosta dobru selekciju domaćeg filma na nedavno održanom 52. Festu upotpunio je i novi film Marka Đorđevića ZA DANAS TOLIKO. Posle dva ostvarenja (debitantski film bio je MOJ JUTARNJI SMEH) osobenog štimunga i autorskog prosedea, Marko Đorđević s pravom može poneti titulu “Boga malih stvari” srpske kinematografije. Kada to kažemo, mislimo na autorovo opredeljenje da ga ne privlače buka i bes, narativni obrti i dramski krik, već prefinjeno istraživanje taloga banalne svakodnevice, sitni uspesi, intermezza i minjoni (ili čupavci ili palačinke, šta god) koji krase dan, koji je generalno gotovo svima nama samo još jedan u nizu u našim najčešće faličnim životima. E, ako je to tako, hajde da vidimo kako taj život može da se osmisli i funkcioniše sa drugačijim pogledom, operisan od ambicije da nam se konstantno dešava nešto mnogo važno i krucijalno.
I ovde se Đorđević oslanja na dvoje svojih glumačkih aduta, Filipa Đurića (Moca) i Ivanu Vuković (Višnja), koji igraju brata i sestru, pridodajući im Nikolu Rakočevića (Vasa), brata koji najčešće nije u Kragujevcu, gde se radnja ove porodične priče dešava, nego u Beogradu, gde uglavnom bez mnogo uspeha pokušava da uspe. Njihov susret ima određenih trzavica, jer Vasa pomalo oseća da su ga brat i sestra na neki način izopštili iz svog života, što im u nekom trenutku i zameri. Ipak, Đorđević nam kadrovima punim lenjosti i slatkiša, muzičkih pasaža za razgaljivanje samih protagonista, počesto uz njihovu pesmu, pokazuje istinsku povezanost i ljubav braće i sestre, uz divna, nezlobiva zapažanja izvesne disharmonije kako nikada ne mogu da idu ljudski zajedno, nego svako za sebe, iskošeno, jer svi traže neki svoj put čak i kada negde krenu zajedno.
Moca je dobričina koji je generalno gubitnik, ali uspeva počesto baš malim stvarima da vrati sebi samopouzdanje, pa da podigne moral i snagu i drugima kraj sebe. Deluje poput debeljuškaste šeprtlje koja voli da filozofira i konstatuje stvari, ali negde mu je posebna odlika da nekako ume da se izbori sa svojim demonima, da nađe zaklon i smiraj u kutovima života, onim nenametljivim ćoškovima gde ne zalaze ni Bog ni đavo. Kad Moca s ushićenjem otkrije da je obnovio svoje poznavanje vožnje, jer nužno mora da vozi Vasina kola, ili kada ad hok zakuca na basketu, vi shvatite da taj čovek ima more zanemarenih darova, a samo ako mu sudbina ukaže šansu može vas oduševiti sa još hiljadu stvari koje će učiniti najbolje, onako kako pravi najbolje čupavce na svetu, u kojima uživa sestra Višnja, ali najviše njegova mala ćerka Marta.
Ovo je film veselih boja, od kostima koje nose glumci, naročito kada su u pitanju Mocine majice, do generalno svetlog i sunčanog ugođaja koji stvara kamera Stefana Milosavljevića, koja se precizno uklapa u Đorđevićev stil koji nas ovde dodiruje poput baršuna i miluje poput prolećnog sunca. Iako znamo da je tegoba tu odmah ispod, neke senzacije koje junaci filma ZA DANAS TOLIKO tako iskreno doživljavaju, nisu fingirane igre i blentavi trikovi da se prevari čemer života, nego počesto spontani i svakodnevni ushiti i oda bitisanju. Filigranska cizeliranost i eskapizam od trivijalnog, angažovanog i pompeznog čine prefinjenost stila Marka Đorđevića, koji kod nas baš i nema svog pandana, a poetizovanjem i romantizovanjem banalne svakodnevice bavio se sugestivno francuski majstor Erik Romer, ima tu i natruha Vesa Andersona, dok u Poljskoj, na primer, to rafinirano radi Andžej Jakimovski, u Turskoj senzibilni Semih Kaplanoglu a u Italiji maestralna Aliće Rorvaher (ČUDA, SREĆAN KAO LAZARO, HIMERA).
ZA DANAS TOLIKO je bolji od stotine lekcija iz lajfkoučinga, uz retko u našoj kinematografiji dočaran šarm običnih ljudi.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
