Review
Sjajni žanrovski pisac i reditelj, Majkl Krajton (1942-2008), pomalo i neočekivano za tako plodnog književnog stvaraoca, ostavio je autohton i izuzetno zanimljiv filmski opus koji je na veoma intrigantan način spajao fanastiku i horor, futurističke narative sa zastrašujućim i misterioznim realističkim pričama koje su u doživljaju imale efekat košmarnog i fantastičnog sna. Taj opus čini šest filmova, od kojih je drugi po redu, KOMA, rasno bioskopsko ostvarenje, nastao prema romanu Robina Kuka. Usledio je posle bizarnog ZAPADNOG SVETA (Westworld, 1973), fantastične pikanterije koja flertuje sa vesternom, gde bogataši svoje hirove ispunjavaju skupim avanturističkim sadržajima koji rekreiraju određene atraktivne istorijske periode i ambijente uz sjajne Džejmsa Brolina, Ričarda Bendžamina i robotizovanog Jul Brinera.
Krajton je autor koji je podžanr medicinskog trilera involvirao na vrlo seriozan način u američku kinematografiju. U KOMI postoji jeza i užasavajući nespokoj već kod same činjenice da mesto gde očekujete pomoć i poslovično humani tretman doživite kao pakao, klanicu ili purgatorijum, a spisak asocijacija koji inklinira hipertrofiranoj skali užasa u Krajtonovoj anticipaciji može ići od ubrzane istorije transplantacije organa i ”Žute kuće” preko korone do komercijalizacije svakog aspekta zdravstva i opasne erozije morala u ljudima koji su se zavetovali plemenitom činu, a onda kada definitvno shvate da imaju potencijal malih bogova, da počesto mogu biti gospodari života i smrti, drugi, lukrativniji ciljevi biće im preči od zdravlja pacijenata. Takav je u KOMI doktor Haris (Ričard Vidmark, nakon isceđenosti u vesternima), iz bostonske Memorijalne bolnice, koga na kraju i posle teške i iscrpljujuće bitke, gde ju je i samu doterao do operacionog stola i ivice smrti, raskrinkava doktorka Suzan Viler (blistava Kanađanka Ženevjev Bižo u godinama kada je ređala hitove). Da nije tako izopačeno i morbidno (pa valjda zato ni Suzan ni njen momak Mark nisu skroz načisto da li se u bolnici zaista dešavaju začudne i neočekivane smrti), objašnjenje svega delovalo bi čak prozaično: doktor Haris i tim njemu odanih ljudi ubijaju pacijente pod anestezijom – ugljen-monoksidom, da bi im vadili organe i prodavali imućnim kupcima. Priča o tome kako su oni involvirani u deo modernog projekta gde im se u Instititu Džeferson u komatoznom stanju produžava vek na ispravan i human način je čisto licemerje i ogromna prevara. Kada vidite ljude koji funkcionišu na dužnostima u Institutu (opako izdanje Elizabet Ešli u liku gospođe Emerson, na primer) sve će vam biti jasno.
Film ima zavidan ritam koji uvećava saspens kap po kap, koji adekvatno generiše sumnje doktorke Viler, a ova ne može ni na tren da predahne od zastrašujućih predosećanja šta se radi na operacionom stolu u sali 8. Jedan od najefektnijih momenata je kada prelepo raspoloženi, bezbrižni i u punoj snazi Tom Selek (koji će biti zvezda kasnijeg Krajtonovog filma, tehno-trilera PAUKOVA MREŽA) dođe nakon sportske povrede sa potpuno benignim stanjem, a ubrzo ga Suzan ugleda oproštenog od života. Bolna sudbina njene prijateljice takođe je silan motiv da doktorka istera stvari načistac. Konačno suočavanje, zahvaljujući tajnom upadu u Institut Džeferson, sa telima pacijenata u komi, tako reći već viđenim mrtvacima bez određenih organa, Suzan Viler definitvno uveri da se pod vođstvom doktora Harisa u bolnici odvija zločinačko trovanje i kasapljenje.
Film KOMA predstavlja jedan od najuzbudljivijih i najstrašnijih bioskopskih doživljaja 70-ih godina. Majkl Daglas, koji ovde igra Marka (koji će u jednom trenutku svoju partnerku dovesti do pomisli da je možda i on deo zavereničkog i zločinačkog sistema doktora Harisa) je više puta isticao da je ova priča bila konačno nešto kvalitetno u njegovoj glumačkoj karijeri, ali istinski glumački trijumf vezan je za Ženevjev Bižo, koja je na svojim krhkim plećima i kroz svoju nežnu pojavu iznela njenu zadivljujuću heroinu, doktorku Suzan Viler.
Distributer ostvarenja KOMA za jugoslovensko tržište bila je kuća Makedonija film iz Skoplja.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
