Cuvari Formule (2023)

Navikli smo od Dragana Bjelogrlića da pomera standarde srpskih filmova i serija, pa su i ”Čuvari formule”, ostvarenje koje se bavi nuklearnim akcidentom u Vinči 1958. godine, još jedan plus u njegovoj filmografiji. Osim što poseduje natruhe i zanimljivu osnovu političko-tehnološkog trilera, kada pogledamo naučnike koji su ozračeni imamo jednu podjednako bolnu i toplu ljudsku priču o humanosti koja prevazilazi svaku razliku, uz funkcionalno emotivno doziranje.

Scenario najnovijeg filma Dragana Bjelogrlića nastao je prema romanu ”Slučaj Vinča” Gorana Milašinovića, a napisao ga je Vuk Ršumović, uz saradnju reditelja i Ognjena Sviličića. To je dobro obavljen posao koji je zaslužio prilično bogatu produkciju koja plodno i uverljivo rekreira retro štimung Juge i Francuske s kraja pedesetih, uz dva centralna miljea, prostora Instituta u Vinči i klinike Kiri u Parizu, gde se teško ozračeni jugoslovenski naučnici smeštaju nakon nuklearnog akcidenta koji je zataškavan.

”Čuvari formule” spretno i diskretno opisuju političku klimu u svetu na prelasku iz pedesetih u šezdesete, hladni rat koji postaje, paradoksalno ”garant mira”, neko čudo gde se Jugoslavija, kao neka vrsta ”Zapada na Istoku”, u smislu da je imala Tita koji se u nekom trenutku odupreo Staljinu i uspostavljao kontakte sa Zapadom (nastavljajući nakon otopljenja u relacijama bliskost i sa SSSR), odjednom i sama nameće kao zemlja koja teži ozbiljnom nuklearnom potencijalu.

Iako je ovaj projekat dugo i nezavisno nastajao, prema rediteljevim rečima, u periodu od nekih sedam godina, sticaj okolnosti je da njegov izlazak u bioskope nešto kasnije (uz gotovo paralelno prikazivanje sa Nolanovim hitom kada su u pitanju festivali u Lokarnu i Sarajevu, odakle se vratio sa nekoliko nagrada) u odnosu na ”Openhajmera” dobija dodatni vetar u leđa zbog sličnog tematskog spektra. Razlika je samo u tome što je projekat atomske bombe kojim je se bavio Dragoslav Popović (Radivoje Bukvić) u okrilju Jugoslavije zaustavljen, a tim na čelu sa Openhajmerom je posao priveo kraju  i primenio u Japanu. 

Bjelogrlićev film je imao šansu da ide i u pravcu špijunskog i političkog trilera, a bilo je  za to odličnih preduslova. Zemlja koja je, na mahove, mogla sve, od neverovatnih sportskih uspeha, do iskoraka svoje nauke, od palete kulturnih dostignuća do avangardnih i prestižnih pozorišnih, filmskih i muzičkih festivala, do izvanrednih televizijskih dometa, na primer u žanru TV drame gde su nastajali neki od najboljih proizvoda na svetu, te do osvajanja Oskara, Zlatne palme i Nobelove nagrade za književnost, eto, bila je, još kasnih pedesetih, na domaku i da ima atomsku bombu!), ali je taj potencijal ipak sputan (ostaje da malo zagolica maštu diskretna poseta Dragoslava Pavlu Saviću, koji deluje nervozno i proganjano) i sve se okrenulo podvižništvu francuskog doktora Matea (ubedljiv doprinos glumca Aleksisa Manentija), njegovoj upornosti i posvećenosti, koji od eksperimenata sa miševima prelazi u neizvesnu avanturu sa lečenjem ozračenih naučnika iz Vinče sa tada revolucionarnom metodom presađivanja koštane srži. Saznajemo da je vodeći naučnik iz Instituta praktično bio u samom finalu posla oko atomske bombe, a da je uspeh bio tim veći što je gorivo za reaktor stizalo iz domaćih izvora. Delikatnost te avanture je bila u tome što je trebalo pronaći pravi balans u flertu sa SSSR i zapadnim zemljama (kao i danas, rekao bih, u srpskoj spoljnoj politici). Ono što je, na kraju, tehnički bilo presudno za akcident, sudeći po ovom umetničkom narativu i rekonstrukciji, je problem kvalitetnog mehanizma alarma koji je trebalo ipak da dođe sa Zapada. Ima tu I Bjelogrlićeve kritike poslovične traljavosti i površnosti našeg čoveka, ma o kojem se segmentu života radi, tradicionalno ‘’lako ćemo’’ uz zezanje gde mu mesto nije, uz počesto manjak pažnje i sistematičnosti. Tu negde možda leži problem zbog koga se dogodila nesreća koja je mogla imati gromadne fatalne posledice. 

Prizori sa klinike Kiri su između potpune zastrašenosti i nade koja se pojavi kroz angažman doktora Matea i njegovog lekarskog tima, gde ozračeni osećaju da će im možda životi ipak biti spaseni. Emotivno jezgro iz filma ”Toma” koje se usložnjava kroz odnos pevača i njegovog doktora, a koje je tako dirnulo publiku, u ”Čuvarima formule” kao da je još više naraslo i umnožilo se, a zasluženu pažnju dobijaju i donori krvi i koštane srži, koji stižu od ljudi različitih profesija, ali kojima je humanost imperativ. Kadrovi patnje bolesnika potcrtani su odličnom muzikom Aleksandra Ranđelovića.

Produkcijski film odiše bogatstvom i funkcionalnošću i odaje utisak jednog ozbiljnog srednjeevropskog proizvoda, serioznog sagledavanja teme i estetskih dometa. Odavnio je jasno da je u 21. veku, ne samo u Srbiji nego i u regionu, upravo Bjelogrlić taj koji profesionalno približava naš film moćnim evropskim kinematografijama. Istančan osećaj za biranje atraktivnih sadržaja, dobro prostudirana epoha i zeitgeist, odličan balans između nostalgično-emotivnih pasaža i razvoja karaktera pred izazovima sudbine ili istorije, scenaristički timovi sastavljeni od znalaca, i Bjelina rafinirana rediteljska ruka doneli su velike benefite našoj filmskoj umetnosti kroz čitav niz ostvarenja.

Uz odlične Radivoja Bukvića i Aleksisa Manentija, Dragan Bjelogrlić ne propušta da nam uvek i iznova predstavi plejadu mladih glumaca u zapaženim rolama, a ovde su to Ognjen Mićović, Jovan Jovanović i Alisa Radaković, sa lepom energijom u izazovnim zadacima i tragičnim likovima sa puno duha, kao i atraktivna Maja Čampar. Bjelogrlić je bio Ratko Dražević, pa Tito, a ovde je nastavio taj niz velikih komunističkih igrača i donosi Leku Rankovića. Da je opredeljenje bilo da se insistira na trileru i jačem političkom kontekstu, verovatno bi imao i kao glumac više prostora. Ovako, i on I Miki Manojlović doprinose epizodama.