Pre pola veka prvi susret filmskih istraživača, popularni GEFF, snažno je uzdrmao oficijelni ukus domaće publike, navukao na sebe gnev dela kritike, osporio sineastičku tradiciju, ali tada aktuelnu i veoma razvijenu „amatersku filmsku produkciju“.
Prošlo je gotovo šest decenija od začetka jedne od najznačajnijih alternativnih sineastičkih manifestacija na ovim zaprloženim balkanskim prostoirma – Festivala filmskih istraživača, popularnog GEFF-a (GEnre Film Festival). Smotra je imala veliki uticaj na razvoj eks-jugoslovenske ali i naše današnje (!?) (ne)profesionalne kinematografije, posebno za rad grupe zagrebačkih i beogradskih alternativnih autora.
Alternativnu „filmsku akciju“ inicirali su još 1962. godine članovi Kino kluba Zagreb razgovorima na temu Antifilm i mi, a potom je početna ideja praktično razrađivana na četri bijenalna susreta filmskih istraživača priređivanih na različite teme: Antifilm i nove tendencije na filmu (1963), Istraživanja filma i istraživanju pomoću filma (1965), Kibernetika i estetika (1967), Seksualnost kao mogući put u novi humanizam (1970), dok pripremljeni susret na temu Nepoznate energije i neidentifikovani osećaji 1971. godine nije održan. Pet preliminarnih razgovora koji su formulisali suštinu susreta, te Manifest antifilma, kao i Knjiga GEFFA ‘ 63, razgovora o antifilmu, sredinom šezdesetih, unose u YU kinematografiju pravu pometnju. Jer Mihovil Pansini, jedan od osnivača i idejni začetnik slavnog GEFFA, manifestno poručuje: „Ako hoćemo snimati, moramo se odreći onoga što smo videli u kinoteci. Moramo biti dovoljno hrabri pa se odreći onih velikih imena koja su nam bila uzori godinama i koja su nam razvila ljubav prema filmu. Moramo srušti mit o Ejzenštejnu!“ Dakle, GEFF je, kako ističe Branko Belan, hteo izvući amaterski film iz uskih okvira priučenog diletantizma, profesionalni film iz još užih stega robne ekonomije, te pokazati povezanost filma sa svim drugim oblastima stvaralaštva, pre svega – likovnim umetnostima (čuvena grupa Gorgona), a što je zasebno zanimljivo – baletom!?
Aleksandar Saša Petrović, Josip Vaništa, Vjenceslav Rihter i Ranko Munitić na GEFF-u 1965. – (fotka Arhiva Hrvatskog filmskog saveza)
Uzvik usamljenog proroka Pansinija ubrzo je postao opšti krik! On savršeno izražava prevratnički duh vremena s početka šezdesetih godina prošlog veka u kome je svaki životni gest mogao biti kvalifikovan kao umetnost! Otvorenim raskidom sa tradicijom filma, Pansini iskazuje i jedan izuzetno snažan aktivizam ispoljen u inidividualnoj moći ljudske art-akcije. Smatra da je za „filmaša korisnije poći na izložbu Moreleta“ nego u bioskop. Nastoji da potvrdi čin autentičnog postojanja, ostvaren izvan formalnih i tehničkih uslovnosti medija i zato, sve vreme, teži da svesno dezintegriše biće filma. Postupkom realizacije, načinom pripreme i činom same projekcije, organizatori GEFF-a čine svestan prelaz od filmskog stanja ka filmskoj situaciji koja se odvija u projekcionoj sali a u vidu neposrednog događaja – prividno bliskog „filozofiji“ hepeninga.
Prvi GEFF prošao u znaku izlaganja ideje o redukciji (vidi apostrofirani zbornik Knjiga GEFF-a ‘63). Jer redukcijom intervencije autora na samo delo, film „prestaje biti izraz određene ličnosti; prestaje biti izraz neke osetljivosti, ostaje samo kao čisto vizuelno-akustički fenomen; oslobođen je filozofskog, literarnog, psihološkog, moralnog i simboličnog dejstva“. Uostalom kako primećuje Tomislav Brčić još na prvim susretima osnaženo je nastajanje eksperimenta, od Pansinijeve mondiljanske redukcije na belo platno (K3 ili čisto nebo bez oblaka), pa „preko fiksacije realnosti (Prije podne jednog fauna Tomislava Gotovca), crteža, grebanja, šivenja i bušenja trake (Sretanje Vladimira Peteka), “paljenja” trake u projektoru (Kariokineza Zlatka Hajdlera) do aletorne registracije bez kontrole očiju (Scusa signorina M. Pansinija)”. Antifilm je želeo koncentrisanim prodorom duha u materiju, podvlači profesor Dušan Stojanović, „ nadoknadi ograničenost čula a postigao je mnogo više“.
Prva smotra izazvala je burne reakcije umetničke javnosti, i celog društva. Utoliko više što su usledile brojne polemike, sukobi i konfrontacije. Prvi susret filmskih istraživača snažno je uzdrmao oficijelni ukus domaće sredine, te navukao na sebe gnev dela kritike, osporio sineastičku tradiciju, ali i oficijelnu amatersku filmsku produkciju. Podozrivost prema GEFF-u izražavali su, na primer, i skoro svi beogradski filmofili, amateri i profesionalci.
Performans Kataline Ladik izveden 1970 (fotka Arhiva Hrvatskog filmskog saveza )
Prvi „baš zato što se u beogradskom kino-klubu, kao staklenoj bašti, više od 10 godina eksperimentisalo sa svrhovitošću filma, učile vrednosti montažnih šokova (i montažnih sloboda), negovao i razvijao smisao za paradoks, za bizarne, čak i brutalne aspekte stvarnosti“ pisao je Dušan Makavejev 1966. u časopisu Gledišta, u jednoj od najboljih posveta GEFF-u. Priznaje, kako se i on „lično osećao vrlo pogođen“ prvim susretom, jer mu „nije odgovarala ideja o oslobođenju filma ’od svega“. Ali i ubrzo shvata da je (po)grešio jer su „iz Pansinija progovorile naše tajne duše“, jer su pobornici antifilma, uprkos stavu odricanja od svakog društvenog angažmana i značaja, slobodu shvatali kao deo društvene akcije!
Ali bilo je i onih koji su odmah prihvatili i primenili ideje GEFF-a. Na primer: u teoriji – Dušan Stojanović, u praksi – Petar Blagojević Aranđelović! Sumirajući zaostavštinu srpske alternative Jovan Jovanović podseća da je za pojavu eksperimentalnih filmova, shvaćenih gefovski, u beogradskoj sredini presudan uticaj ima(o) baš Petar. „Kriv“ je za nastanak mnogih kultnih alternativnih filmova, pored ostalog i Ekstaze Adama Mitića, beogradske trilogije Tomislava Gotovca, filmova: Pravac , Plavi jahač, Kružnica, itd. A odnos prema antifilmu Petar Blagojević Aranđelović je delimično sažeo i u vrlo vrednoj knjizi Fi fenomen koju je pre nekoliko godina promovisao izdavač – Akademski filmski centar (AFC).
Dušan Makavejev i P. Adams Sitney na GEFF-u, 1967 (fotka Arhiva Hrvatskog filmskog saveza)
Dakle, antifilm, kao pokret, umetnička tendencija i GEFF, kao manifestacija, projekt – imaju veliki, nesamerljiv značaj na razvoj eks-jugoslovenskog, ujedno i srpskog alternativnog filma i umetnosti. Na primer, GEFF je „dao dodatan podsticaj artikulaciji i samopouzdanju modernističkog autorskog filma, posle znanog pod nazivom novi jugoslovenski film, tokom 60-ih i nadalje” (H. Turković).
S druge strane koncept GEFF-a prihvaćaju neke danas značajne evropske manifestacije, a od domaćih – AFC Doma kulture „Studentski grad” organizujući Festival novog filma i videa. Jer i na njemu, kao i GEFF-u, projekcije se miksuju sa panel-diskusijama, ravnopravno se projektuju ostvarenja naših i inostranih stvaralaca i svaki član žirija, na kraju, obelodanjuje svoj izbor/listu najboljih ostvarenja! Rečju, beogradska smotra nastavlja da razvija praksu GEFF-a baš tamo gde je on (posu)stao: da uspostavljaju interdisciplinarna polja istraživanja i istraživanje filma, odnosno digitalnih medija kao sredstva komunikacije.
About the Author
