Radnicka Klasa ide u Pakao (2023)

Dugo se čekao drugi celovečernji igrani film Mladena Đorđevića, koji je postao ljubimac dobrog dela mladih filmskih kritičara zahvaljujući ostvarenju ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE (2009). Filmografija ovog autora apartnog opusa, jednog od najzanimljivijih u našoj idejama i hrabrošću relativno skromnoj kinematografiji, dopunjena je u međuvremenu dokumentarcem SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU (drugi posle MADE IN SERBIA).

RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO je na društvenom planu angažovan film koji govori o bezočnoj i konstantnoj tranziciji i pljačkaškoj privatizaciji, koja u konkretnim slučajevima poslovično završi na isti način gubljenjem fabrike, posla i zarada, dok se u nekoj sivoj zoni za lokacije gde su nekada bili pogoni, mašine i poslovni prostor otimaju divlji, novokomponovani biznismeni. Ovde je slučaj još bolniji i drastičniji. U požaru u fabrici “Prvi maj”, u depresivnoj varoši negde na jugu Srbije, stradalo je deset radnika, a pravda je ovde kilava, sudstvo sporo i korupcija i moć čine svoje, te obično biva da je vuk pojeo magarca. Ali, dok se spretni ološ blizak vlasti i odlukama vrlo dobro snalazi u ovom ojađenom ambijentu, pa se razmišlja o spalionici na mestu ruinirane fabrike, koja će po rečima vlasnika i korumpiranog gradonačelnika (Slaviša Čurović standardno dobro odrađuje svoje “prljavce”iz galerije likova koji vam ogađuju svakodnevni naš mutljag i tipičan ološ aktuelne stvarnosti) potpuno oživeti to mesto, grupa radnika i rođaci stradalih svoj gnev žele da konkretizuju kroz pritisak na ljude koji odlučuju. Protesti nešto i ne daju rezultat, pa se razmatra šta dalje uz obeshrabrujuće i defetističke signale, gde se oseća da će mnogi odustati jer ne vide smisao borbe.

Đorđević svoje gubitnike tranzicije i tragedije prati između zaludnih sastančenja gde se razmatra kako do pravde i neke satisfakcije u već debelo urušenim životima, bez nade. Najdrčnija i najupornija je Ceca (izvanredno ubedljiva igra Tamare Krcunović u jednoj od najizazovnijih ženskih uloga poslednjih godina u domaćem filmu), koja je u požaru izgubila sestru, a na brigu joj je ostala sestričina Danica (Lidija Kordić), koja je nakon tragedije majke zanemela. I iako uglavnom osećamo načelnu naklonost autora prema obespravljenim, emotivno i materijalno urušenim, on ih skrozira i u mentalnom/mentalitetskom smislu i u njihovom entitetu ne nalazi više bilo kakav potencijal, uz pitanje “hoće li ovakvi da budu bastion i snaga promena, bilo kakve borbe i otpora, ogrezli i zavisni od rijalitija gde sve vrvi od nasilja, eutanizirani prvoloptaškim informacijama sa televizije i narodnjacima sa radija te ispranog mozga koji ih vraća najnižim nagonima i ukusima”. Tu je negde i pesimistički odgovor za naše društveno “zašto?”, koje kao reperkusiju ima bolni, depresivni i neumitni ukus poraza u galimatajisu grube sile liberalnog kapitalizma, što će reći ako si mali i nemoćan bićeš jednostavno obrisan ili zbisan. I ti i tvoje imanje, fabrika gde si zarađivao koricu hleba, i tvoja ljudska i radnička prava…

To je dakle potpuno realistički sloj filma koji je urađen gotovo besprekorno tačno, sa snažnom kritikom bezočnog iživljavanja sa jedne i mučne obespravljenosti sa druge strane. A onda Đorđević, ozbiljno potkovan filmofilskom erudicijom, i možda jedini nastavljač crnog talasa na originalan, inventivan i robustan način, daje svojoj estetici na volju pa zameša malo misterije (kroz lik nepoznatog, pravedničkog stranca koji se kao iznenadna sila pojavljuje i rešava stvar; još jedna rola Moma Pićurića za pamćenje, uz njegovo reljefno i upečatljivo lice koje donosi muku i katarzu, ličnu i mučenika kojima se našao kao nada i iscelitelj), ezoterizma i prizivanja duhova, kulminirajući kroz užasavajući provincijski horor izrabljivanja i mučenja za udovoljavanje hedonizma i bahaćenje lokalnih lovana (mlade devojke, osim što pružaju seksualne usluge, završavaju i na meniju, sa golim telima prekrivenim đakonijama i mezetlukom, sa efektnim filmofilskim flešom na Pitera Grinaveja i Lilijanu Kavani, a često borave ili i skončaju u zamrzivaču, kraj životinjskih polutki). Tada kreće i osvetnički pir usmeren prema gradonačelniku i njegovim partnerima, te lokalnim makroima i ugostiteljima, kada Đorđevićevi predstavnici radničke klase naoružani priručnim sredstvima, sa srpom i čekićem kao ironičnim simbolom njihovog stanja i sudbine, nastoje da isteraju pravdu.

Tu se očekivalo da Mladen Đorđević bude i ekstremniji i da se ova socijalna drama pretvori u istinski horor i pravu klanicu, ali se autor obuzdao, verovatno strahujući da bi mu sve ranije, narativno dobro i konsekventno potkrepljeno i režijski odrađeno postalo irelevantno u takvom drastičnom klimaksu. Takođe nije propustio da svoju oštricu usmeri još jednom prema radnicima, u smislu da je i to stoka bezrepa, te da bi i i oni vitlali, jahali i davili se u nekontrolisanim zadovoljstvima samo da im se pruži prilika (scene sa mladićem Radetom, koji posle svih poraza sanja o poslu sa krznom činčila; ovaj zanimljivi lik odlično donosi Ivan Đorđević).

Najviše prostora u filmu imaju likovi Cece i Mije (Leon Lučev), koji se tokom primarne borbe i briga, seansi prizivanja duhova stradalih bliskih ljudi, onostranih poruka i bizarnih okupljanja gde se koketira sa natprirodnim, zbližavaju. Dok Tamara Krcunović donosi pravu malu studiju žene velikog potencijala u procesu metamorfoze (za rad i mar, ali i za ljubav, materinstvo, empatiju, uz zatomljenu seksualnost koja počinje da se budi), Lučev igra probisveta i religioznog fanatika, sumnjive moralne građe, koji se ne libi da svoj seksualni apetit potkrepi ritualima i egzibicijama, a voli i lovu. Toliko da i svoju partnerku podstiče da se oda prostituciji, ne bi li od toga i sam imao koristi. Iako je odnos dva lika Đorđević učinio kompleksnim, u čisto estetskom smislu upitna je korisnost i funkcionalnost Lučevljevog lika u ovoj priči, a naročito je teško poverovati da se snažan karakter poput Cece tako lako prepusti Mijinim sugestijama, tako da su neke njihove relacije dubiozne. Na kraju, sve te njegove repetativne akcije i inicijative za grupu zabludelih ovčica čak odnose puno vremena i olabavljuju tenziju.

Uprkos tim primedbama, film RADNIČKA KLASA IDE U PAKAO je generalno zastrašujuće i onespokojavajuće iskustvo, usijani atavizam crnog talasa u najprovokativnujem smislu, jer kompletan ambijent tog užasavajućeg gotovo ukletog mesta, devastiranih objekata i ljudi sposobnih za svaku gnusnost, uz uznemirujuću muziku (Kalin Nikolov) snažno steže i obuzima. Đorđević ima koncept koji gađa osetljive i zanimljive društvene miljee i likove (grupe) sa margine, ume da zaintrigira stilom koji levitira između ubedljive slike uzburkane socijalne klime i žanra koji samo što nije eksplodirao i, dobro kreira atmosferu gde se jeza uvlači pod kožu.

Novi film Mladena Đorđevića je imao zapažena predstavljanja u Torontu 2023. i na ovogodišnjem Festu, gde je višestruko nagrađen, a sada je na redovnom repertoaru domaćih bioskopa.