Review
Nostalgija, a možda čak i žudnja za 80-im godinama prošlog veka, glavna je impresija koju nosimo sa projekcije filma Milana Todorovića HAJDUK U BEOGRADU, koji je nastao prema istoimenom romanu nedavno preminulog književnika Gradimira Stojkovića, a koji je u scenario adaptirala Milica Konstantinović Stanojević. Naravno, ta tako kreativna i proizvodima duha bogata decenija, puna kulturoloških, popkulturnih, umetničkih i političkih učitavanja bila je poslednja dekada mira i nomalnosti u bivšoj velikoj zemlji, a stvaraocima filma je jako bilo stalo da pokažu puls vremena, belle epoque gde se ni porodica ni škola nisu pretvarali u froncle, gde se junačko, zdravo, hrabro i pošteno još cenilo, gde su prosvetni radnici imali autoritet i poštovanje, gde su klinci znali za granicu i korektno ponašanje.
Film ima dva junaka, oba smeštena u naslov. Jedan je mladi Gligorije Pecikoza Hajduk (odlični Todor Jovanović), a drugi je divni, jesenje-zimski propulzivni Beograd, pun dešavanja baš za mlade, koncerata najpopularnijih pop i rok izvođača (Bajaga, Zana, Poslednja igra leptira, U škripcu, Kerber, Piloti, Nataša Gajović, Marina Perazić i dr., plus divni i otmeni omaž propagandnom spotu i pesmi “Belgrade, my Belgrade” ), komercijalnih stranih i domaćih filmova u bioskopima (gledaju se holivudski akcijaši i avanture ali i nastavci LUDIH GODINA, ŽIKINA DINASTIJA, stižu prvi video-rekorderi i kasete).
Mladi junak, odrastao u Mramorku, stiže u Beograd gde mu roditelji dobijaju stan, sa ruralnim bekgraundom koji će mu naizgled biti teret tokom prilagođavanja drugovima u novoj sredini, ali Hajduk se pokazuje kao višestruki i istinski potencijal čiji će kvalitet prepoznati čak i nadobudni klinci, mangupi u pokušaju, ali i devojčice. On je višestruko obdaren i gotovo prepametan za razred u koji je dospeo, lekcije koje su tu na redu, on je već ranije usvojio, odličan je sportista, matematičar, zna sve o električnom kolu i gravitaciji, generalno bistar momak. Kako vreme prolazi on osvaja i prostor i ljude u okruženju, iako u početku biva i otpora, potcenjivanja, pa čak i šorki sa nadmenim bajama iz razreda. Prizori iz razreda, sa paketom različitih nastavnika, što duhovitih, što smotanih, ali i istinski brižnih i posvećenih kao što je razredna (divna, veoma zapažena igra Ane Lečić), imaju dobru energiju, Hajdukov razvoj i zaobilaženje prepreka u novoj sredini i njegova predstavljanja u punom kapacitetu, sve je veoma dobro režirano. Nešto su manje uspeli šematski detalji iz porodičnog doma, gde Hajduk živi sa ocem (Dragan Mićanović) i majkom (Sloboda Mićalović), ali suština je da su ti odnosi harmonični i nezlobivi kao odraz pitomosti vremena i ljudi a ako se naiđe na neki problem (eventualno Hajdukovo kažnjavanje u školi zbog sitnih prekršaja), on je tako rešiv i ljudski, otprilike kao u POZORIŠTU U KUĆI.
Film ima polet i rediteljsku lakoću kojom je svojevremeno zračio opus Miše Vukobratovića, u znaku komičnih, pitkih i za publiku privlačnih narativnih situacija i neopterećujućeg zapleta. Hvataju se fine nijanse opšteg društvenog optimizma. Krize i političke trzavice baš nešto i ne vidimo (ima doduše poneke blage sprdnje vezane za Tita i za socijalističku zajednicu), jer to bi jednostavno bila pogrešna ili suvišna podloga za jednu ovakvu priču o prvoj ljubavi i drugim inicijacijama kao što je junakovo upoznavanje mogućnosti koje pruža plemeniti Beograd, koji je i te kako umeo da otvori svoje srce i omladini i pionirima kroz obilje sadržaja, manifestacija i susreta. Tu su poneki statusni simboli i popkulturne reference, obeležja vremena, nezaobilazne i najslađe na svetu viršle u zemičkama iz crvenog kioska, školske, sportske i koncertne dvorane, Kalemegdan, “kod konja”, Narodno pozorište, pijaca stripova, bioskopi, neboderi, panoramski prikazi posebno dok traje uvodna špica.
Todorovićev film je dragocen i repertoarski (publika ga izdašno i sa zadovoljstvom gleda u vremenu u kome kao da smo zaboravili da domaća kinematografija i postoji) i za ciljnu grupu kojoj se pre svega obraća (školska omladina). Ima lepe poruke, duhovit je, etičan i eklektičan, a sada, ako već ne možemo da skroz zamrznemo jedno vreme gde smo kao društvo cenili i pospešivali bazične ljudske vrednosti, ne treba da prenebregnemo da HAJDUK U BEOGRADU naglašeno apostrofira neke trajne vrednosti u međuljudskim relacijama koje bi morale da pristojno funkcionišu u bilo kojem dobu.
Od epizodista finu energiju i duhovitost pružili su u ulozi nastavnika Srđan Timarov, Pavle Jerinić, Marko Janjić i Peđa Bjelac, a Nikola Kojo ima još jedan amblematičan kroki, simpatičnu varijaciju na temu oca koji ćerku ispraća na izlazak sa dečkom.
Milan Todorović je ovim filmom sa puno rediteljskog samopouzdanja i dobrog kreativnog ishodišta zašao u domaći mejnstrim, gde se strateški razmišlja o utisku i ukusu šire publike. To je priličan zaokret za autora koji je ušao u kinematografiju naoštren za žanrovske iskorake i eksperimente.
HAJDUK U BEOGRADU uspešno nastavlja trend omladinskog filma u srpskoj kinematografiji, posle jako ozbiljnog aduta kakvim se u toj oblasti pokazalo delo Raše Andrića LETO KADA SAM NAUČILA DA LETIM. Naravno, ovakvi filmski primeri su dodatna afirmacija uspešnim književnim predlošcima i možda putokaz piscima da više povedu računa o sadržajima koji se tiču mladih.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
