“L.A. STORY” je vrlo ambiciozan i, može se reći, uspeli scenaristički poduhvat poznatog američkog komičara Stiv Martina koji je iza sebe već imao hitove kao što su “Three Amigos”, “Roxanne” i “Dirty Rotten Scoundrels”. Posebno bih pomenuo “Dead Men Don’t Wear Plaid” (1982), svojevrsni omaž američkom crno-belom detektivskom filmu iz 40-ih i 50-ih godina 20. veka u formi prilično dobre noar komedije. “L.A. STORY” se u tom smislu ističe u odnosu na sve prethodne i potonje radove Stiv Martina kao najličniji i najpoetskiji doprinos u celokupnom opusu.
“L.A. STORY” spada u romantične komedije, ali je cela priča konstruisana na specifičan način. Stiv Martin proširuje konvencionalne okvire ove vrste komedije prelazeći u lično i idealizovano viđenje kojim preispituje potencijale života uopšte. U ovom opisu sam namerno izbegao radikalniji izraz: “rušiti konvencije” zato što “L.A. STORY” zadržava standardizovano jezgro ovakve vrste filmova, dok s druge strane menja perspektivu u odnosu na način koji auditorijum već očekuje od ovakve priče. Jednom rečju, Los Anđeles (centralno mesto dešavanja romanse) je lična eksternalizacija Stiv Martina, takoreći, jedan Los Anđeles koji ne postoji u stvarnosti. Tako prikazan, on se otima našim zdravorazumskim predstavama o tome kako bi trebalo da izgleda život u velegradu u kome nikad nismo bili a poznajemo ga iz nekih drugih filmskih slika.
U pitanju je jedna izmaštana slika Los Anđelesa koju posmatramo s druge strane ekrana a koja preokreće pravila našeg sveta. U takvom eksternalizovanom Los Anđelesu ljudi sasvim normalno voze sobne bicikle fiksirane usred gradskog parka, na stazama za trčanje piše “zabranjeno trčanje”, komšija uz srdačan pozdrav prolazi kolima pri punom gasu kroz susedno dvorište, pored puta je saobraćajni znak na kome piše “zagrli me”, iznenadni zemljotres ni jednog trenutka ne utiče na idiličnu atmosferu u restoranu, gradom proleću helikopteri sa kojih visi džinovski hot dog (parodična aluzija na uvodnu sekvencu iz Felinijevog “La Dolce Vita”). U takvom Los Anđelesu živi i radi Haris Telemaker (Stiv Martin) kao meteorolog na vestima, nezadovoljan svojim životom i poslom do trenutka kada upoznaje englesku novinarku Saru (Viktorija Tenant). Nakon susreta, priča se nastavlja u tipičnom “skrubol” maniru sve do srećnog kraja.
Međutim, ono što smatram osobenošću ove neuobičajene komedije nije ljubavni zaplet, već osnovna filozofija filma gde fikcija postaje stvarnost i pre nego što su je glavni akteri zamislili i osmislili. U pojedinim momentima to stvara svojevrsni paradoks na kome se temelji komična nit priče. Na početku filma Haris kaže: “Živim u Los Anđelesu i imao sam 7 srčanih udara. Svi su bili zamišljeni. Nisam bio svestan da sam duboko nesrećan, jer sam sve vreme bio veoma srećan.” Posebnu draž ima scena u kojoj Haris i Sara, ulazeći u jedan vrt, odjednom postaju deca (kao da se njihova ljubav realno dogodila još u dečjem dobu kada se nisu poznavali, a tek sada, iz perspektive odraslih ljudi imaju mogućnosti da je zamisle i ostvare).
Los Anđeles je grad gde su ideali njegovih stanovnika već ostvareni, odnosno ostvarene su njihove najintimnije želja koje još uvek nisu stigle da se požele i zamisle. Jedina nesreća stanovnika Los Anđelesa je što oni to još uvek ne znaju. U tome i leži promenjena pespektiva nas kao gledalaca i onoga što gledamo unutar filmskog prostora. Mi, iz sopstvenog iskustva, znamo da ni jedan ideal nije moguće u potpunosti ostvariti onako kako smo ga zamislili. S druge strane, stanovnici Los Anđelesa ne znaju da je u njihovom univerzumu ideal već ostvariv samo ako se on poželi i zamisli, međutim, oni ne razmišljaju na taj način. Kao da filmski ekran deli naš i njihov svet, a istovremeno nas upućuje da su naš i njihov svet komplementarni i neodvojivi jedan od drugog.
“L.A. STORY” je jedna duhovita i inteligentna priča, priča sa dušom u kojoj je nadrealno-romantizovani Los Anđeles predstavljen kao neka vrsta utopije koja se već ostvarila ali toga stanovnici još uvek nisu svesni, dok će nama, sa druge strane stvarnosti ekrana, ta slika ostati kao još samo jedna čežnja i ideal. Bez obzira na to, “L.A. STORY” svojim šarmom čini da se i mi, gledaoci, osetimo vedrijim i sa više optimizma u sebi.
Really good work, Steve!
About the Author
More articles by Aleksandar Jovanovic »
