Review
Kritika “Greben Spasa” filmskog kritičara Dejana Dabića je preuzeta iz 76. broja akademskog lista “Pressing”.
Filmovi Mela Gibsona kao reditelja uvek izazivaju veliku pažnju bez obzira na to da li su dobili najvažnije filmske nagrade ili poseduju izvestan stepen kontroverznosti; činjenica je da su oni uvek temeljno pripremljeni i da, u trenutku premijere, kao i svaka dobra pozorišna predstava, mogu da odgovore na pitanja – zašto ovde i zašto sada?
Producenti su dugo merkali priču o heroju iz Drugog svetskog rata koji je prvi dobitnik Medalje časti, a da se pozvao na prigovor savesti. Desmond T. Doss je kao bolničar, bez oružja, na kraju Drugog svetskog rata, u krvavoj pacifičkoj bici na Okinavi, spasao sedamdeset petoro svojih saboraca. Gotovo nestvarno i bajkovito deluje potka ove filmske priče koja je zasnovana na istinitom događaju, a Mel Gibson je zahvaljujući kameri Sajmona Dugana (Simon Duggan) dodatno kontarpunktira; na početku, to je romantično-melodramska priča o mladiću kojeg traume iz prošlosti (pomalo kain-aveljevske proveniencije) dovode do pronalaska verskih osećanja, nakon odlaska u vojsku dominantan postaje dramski elemenat (sukob sa starešinama i ostalim vojnicima tokom obuke), a dugo krvavo finale (u već pomenutoj bici) dostojno je čak i horora (ali, to nije ništa neobično, takvih horor elemenata ima razbacanih i po drugim Gibsonovim filmovima, dovoljno je prisetiti se „Hrabrog srca“, „Stradanja Hristovog“ ili „Apokalipta“) u ratnim scenama neviđenim na filmu od „Spašavanja redova Rajana“, Stivena Spilberga (ne pominjući neke televizijske serije slične tematike snimljene u međuvremenu).
Centralni motiv filma, nepokolebljiva vera mladog Dosa i njegova spremnost da se žrtvuje za zajednicu (može li žrtva biti veća i hrišćanskija od žrtve za druge?), za nekog može imati elemente verskog fanatizma (ali zbog tog fanatizma ljudi ne ginu, već naprotiv, bivaju spaseni) i verovatno bi, da nema dokumentarnog dela ovog filma da potkrepi autentičnost priče, neko prigovorio kako sve to deluje nestvarno i dramski neubedljivo. A sve je upravo suprotno kada se prepustite magiji ovog filma, naročito u završnici i tek tada njegova aktivna dramaturgija dolazi do punog izražaja. Endrju Garfild je fascinantan i na mikro- i makro-mimičkom planu kao hrabri i (verom i humanošću, istovremeno) posvećeni Dezmond Dos, dramski junak kojem se veruje, a koliko je bio studiozan u pripremi ove uloge postaće jasno nakon odgledanog dokumentranog snimka na samom kraju filma. Snažna je i glumačka pojava Vinsa Vona kao brutalnog narednika koji vremenom shvata da se Dosov vojnički doprinos i njegova žrtva ne može uporediti ni sa jednim postupkom bilo kog „vojničine“ iz jedinice. Treba istaći i Hjuga Vivinga kao Dezmondovog oca, nekadašnjeg ratnog veterana koji spas od trauma koje mu život priređuje utapa u alkoholu, a ne treba zaboraviti ni Terezu Palmer kao Dezmondovu životnu ljubav.
„Greben spasa“ (ili „Greben spašenih“, kako se prikazuje u Hrvatskoj) je film koji traje preko dva sata, ali se čini da je žrtvovao deo tajminga i neke dramaturške rukavce zbog furioznosti i montažnog ritma ove žestoke antiratne priče, pa neki međuodnosi Dosa i njegovih bližnjih nisu na najbolji mogući način dramaturški zaokruženi. Ali, to je sitna zamerka u odnosu na ono što nudi ovaj spektakularni američko-australijski film koji pokazuje da je moguće učestvovati u ratu, a ne izgubiti elementarnu ljudskost; trebalo bi obavezno da ga pogledaju ne samo filmofili i filmski profesionalci već i ratni veterani i pitomci raznih policijskih i vojnih akademija.
About the Author
More articles by Dejan Dabic »
Nevezano uz ovaj film koji tek danas imam namjeru pogledati, želim reći da je ovo najbolja stranica na koju sam naišla na ovim prostorima (uključujući najboljeknjige.com). Uvijek sam imala problem kako naći dobar film jer ne želim gubiti vrijeme na dosadne i loše filmove, a onda sam sasvim slučajno došla do ove stranice na kojoj mogu pročitati recenziju i vidjeti ocjenu što mi jako puno znači. Sve pohvale!