Karmadonna (2025)

Rediteljski debi Aleksandra Radivojevića doneo je srpskom filmu neku svežinu i ukus svetskog žanrovskog proizvoda i odraz je kompletnog filmofilskog i filozofskog poimanja ovog kontroverznog autora. Rigidan stav, radikalna sredstva, natempiranost za šok, prst u oko svakoj vrsti konformizama, studiozno osmišljene scene nasilja, zatežu luk za rediteljsku strelu Aleksandra Radivojevića.

Prvih pola sata sadržaja je izrazito zanimljivo, ponekad na granici virtuoznosti (onespokojavajuća kamera Aleksandra Jakonića). Od trenutka kada trudnica Jelena (briljantna igra Jelene Đokić) u parku bude pozvana preko mobilnog telefona od strane Kreatora sadržaja, Bude, Boga ili kako god se zove, pa upućivana da vlastitom rukom pročisti od šljama ovaj odviše prljav, pogan, licemeran i pokvaren svet, ulazimo u rolerkoster nakupljenog gneva i medijuma koji će ga osloboditi poput duha iz boce. Posednik glasa očito je spreman na finalni obračun sa svim anomalijama ovog društva, ali i generalno sveta kome treba bukvalno (telesno) pročišćenje i duhovna katarza. On je podstrekivač i vodič jednog viđilanteovskim naponom napunjenog pohoda gde se istrebljuje svaki šljam, napunjen drogom, alkoholom, nekretninama i lovom, jer taj biznis model, operisan od svakog moralnog i emotivnog zamajca, razmnožio se danas i ovde, ali kroz korporacijske pipke drma i gospodari, besomučno i beskrupulozno, i svetom. Otud će, bez obzira na lokalni ambijent (Beograd je jako zanimljivo slikan u realističkom tonu, ali zbog distopijskog usijanja i violentnog narativa dobija obrise zastrašujućeg modernog polisa), priča bez problema funkcionisati svuda.

Zadojen i napojen sadržajima filmova ekstremnog nasilja, Radivojević s lakoćom uplivava u subverzivni društveni horor, proširujući horizonte užasa i dajući svoj seriozan doprinos kroz nezaboravne egzekucije i krvave eliminacije (klanje novčanicom od sto evra, nabijanje čašice u jedno i krsta u drugo oko, pa oči koje posluže kao pepeljare i td.) ponekad postižući orgazmički klimaks isporučenog nasilnog pira. Radivojević je prosto takav autor da bi ga svrbelo i frustriralo da nije otišao bar korak dalje u osmišljavanju bizarnih detalja strave i to ne samo u našim uslovima.

Međutim, kad krene u dramaturški sklisku kritiku naših života kao rijalitija i stvarnih komercijalnih televizijskih formata te fele, KARMADONNA pada u tempu i intrigantnosti. U scenama gde nema Jelene Đokić, koja je duša i telo ove priče, film propada i klizi ka monotoniji i dosadi. Svi ti kadrovi vezani za ljude čije su duše i tela prodata đavolu, a što su kamere i bolesni i nezajažljivi vlasnici učinili javnim, jednostavno šupljikavi su i bledi, ne ostvaruju nikakvu konekciju sa gledaocem, ali ipak posluže kao priprema terena za finalnu klanicu. U sličnom motivsko-sadržajnom ambijentu nedavno je pao i ugruvao se i film IZOLACIJA, čija je prva polovina takođe izvrsna.

Kada se priča o suficitu dotaknutih tema iz skale neuralgičnih tačaka naše stvarnosti, meni to nije smetalo. U poznom debitantu nakupilo se mnogo toga, pa su pojedine istine pljunute u lice (najčešće ih plasira Kreator sadržaja, jer on zna sve o svakome i gde đavo zaista spava), istaknute full frontal, ali ponekad sa debelom ironijom, lucidnim ili petparačkim humorom, pa i propraćene muzičkim pasažima odnosno pesmama. Iako čak i tog famoznog misterioznog Glasa (pripada jako uživljenom Sergeju Trifunoviću) ponekad ima previše. Jako dobar glumački doprinos, uz neprikosnovenu interpretatorku heroine filma, dali su Milutin Karadžić (Najdan) i Petar Strugar (Beksa). BTW, više mi je prijala ova trudnica sa automatskim oružjem, nego ona iz ultranagrađivanog fijaska Pola Tomasa Andersona. I izvan zadatih žanrovskih koordinata, Jelena je, psihološki i emotivno, jedan od najkompleksnijih, najdubljih i najzahtevnijih ženskih likova našeg filma.

Generalno KARMADONNA ima potencijal budućeg kulta u svetskim okvirima (već pristigle internacionalne nagrade pokazuju da ga je struka ozbiljno shvatila i dobro prihvatila). Za naše pojmove je dovoljno što je napravio promaju u ovdašnjoj kinematografiji, te pokazao da se žanrom funkcionalno i relevantno može baviti samo neko ko je ceo u tome od prvih interesovanja i filmskih svetonazora, superiorno opskrbljen referencama i filmofilskom erudicijom.