The Odyssey (2026)

Posle niza filmova u kojima je Kristofer Nolan pokazao da se može smimiti pametan blokbaster, “Odiseja” je gotovo u potpunosti poništila dosadašnja Nolanova sineastička pregnuća. Odmah treba naglasiti da ovde nije ključni problem slobodna interpretacija književnog materijala istoimenog Homerovog epa, niti je u pitanju negodovanje publikuma zbog inkorporiranja”woke” ideologije i pre nego što je film počeo sa prikazivanjem u bioskope, već je reč o do sada prvom i eklatantnom rediteljskom kiksu Kristofera Nolana.

Film ima problema na više polja. Počevši od same režije, montaže, ritma, pa do kastinga koji kolektivno nije ostavio ni jednu ulogu vrednu pamćenja. Nolanova filosofija je, počevši od Betmen trilogije pa do sada, uvek bila snimiti priču u realističnom stilu, što je uspešno funkcionisalo u njegovom dosadašnjem opusu uključujući i dosta vremena rada na scenarijima za svaki film. U tom smislu, ne mogu se sporiti njihova kompleksnost i struktura koje su uvek imale komplementarnu stilsku formu po kojoj je Nolan i postao autentičan. Međutim, primena starih obrazaca je stvorila suprotni efekat, i lično mislim da je, u ovom slučaju, bio izabran neadekvatan stilski rafinman za prikaz univerzuma “Odiseje”. Nastojanje na realističnom stilu je dovelo do toga da mnoge scene poprime izgled rekonstruktivnog dokumentarca o nekom tamo istorijskom događaju. Takođe su scene masovnih borbi prilično nezanimljive, loše montirane, a muzika koja bi trebalo da pojača njihovu dramatičnost postaje iritantna za uši gledaoca.

Između sekvenci je prisutna dramaturška praznina i prilična narativna nekoherentnost pri čemu film dosta gubi na ritmu. Avanture Odiseja i njegove družine skaču iz scene u scenu bez ikakvih dramaturških kopči i uopšte ne daju vremena gledaocima da ih dožive u svojoj sadržini, ali je problem i nepravovremeni montažni tajming između njih, odnosno, česti montažni skokovi.

Primetna je i krajnje osrednja gluma gotovo svih glumaca, jednodimenzionalna, u nekim trenucima čak i samoparodirajuća. Džon Berntal u ulozi Menelaja svojim baritonom i gestikulacijama nije otišao dalje od Frenk Kesla poznatijeg kao Punisher, ovog puta u antičkom kostimu. Gluma En Hetvej se ljulja između ucveljene udovice i histerične žene iz španskih sapunica. Čak ni krajnje smušena poruka filma o padu civilizacije i njenom budućem uzdizanju deluje kao još jedan sastojak koji je morao silom da uđe u film.

U momentu dok pišem ove redove, još uvek nema konkretnih podataka o stanju na boksofisu, ali je neka moja prognoza da će “Odiseja” u prvoj nedelji prikazivanja imati kolosalnu zaradu, nakon čega će uslediti rapidan pad. Prema kiterijumima o isplativosti filma, procena je da “Odiseja” mora zaraditi najmanje oko 500 miliona dolara. Daleko sam od misli da će to i da se desi, i vrlo je moguće da će film doživeti komercijalni fijasko. S druge strane, možda Nolan i ovog puta nekako uspe da na vrloj tankoj liniji , pre svega , opravda očekivanja producenata.

S obzirom da bi “Odiseja” trebalo da bude filmski ep, upravo joj nedostaju epski zamah i filmičnost. Postavlja se pitanje, na šta je potrošeno preko 300 miliona dolara? Scene sa jednookim kiklopom Polifeom (pomalo komično facijalno rešenje), džinolikim Lestigroncima i pretvaranje Odisejevih vojnika u svinje asociraju na stil Roberta Egersa, što je u ovom slučaju, čak i kompliment. Gotovo sigurno bi sam Egers, da mu je dodeljena režija “Odiseje” po istom scenariju, za mnogo manje para snimio isti film koji bi i umetnički i autorski bio, verovatno, mnogo verodostojniji.