Interstellar (2014)

Posle uspešno završene trilogije o Betmenu, Kristofer Nolan se ponovo vraća umetnosti pokretnih slika i vodi nas u međugalaktičke prostore svojim najnovijim ostvarenjem “INTERSTELLAR”. Treba potsetiti da je Nolan jedan od retkih reditelja današnjice kome je uspevalo da zadovolji komercijalne zahteve velikih filmskih studija, a da pri tome, ni jednog trenutka nije odustao od svojih artističkih težnji i od onoga što film zaista treba da bude. Pre svega, u smislu da film nije samo potrošna roba, ponekada i preskupa, što je već višedecenijska paradigm Holivuda. Nolan je svojim dosadašnjim radom pokazao, što se stalno zaboravlja, da se filmovi snimaju da bi se iznova gledali, da bi im se gledaoci vraćali kao vrhunskoj knjizi sa višeznačnim predstavama.

U tom smislu, i “INTERSTELLAR” dosledno prati dosadašnju Nolanovu viziju, sa svim svojim prednostima i nedostacima. Uvodni deo filma nas upoznaje sa teškom situacijom u kojoj se nalazi čovečanstvo gde su sva zadivljujuća tehnološka dostignuća postala krajnje ništvana zbog globalnog izumiranja žitnih polja. Bivši pilot i inženjer Kuper (Metju Mekonahi) koji je usled klimatskih promena postao farmer, bori se da prehrani svoju porodicu kada usled jedne gravitacijske anomalije otkriva koordinate koje će ga odvesti grupi naučnika. Vrlo brzo se ispostavlja da je u pitanju grupa koja godinama pokušava da pronađe način kako se otisnuti u svemir i pronaći novi dom za ljudsku vrstu u fazi izumiranja. Nada se pojavila, kada je otkrivena “crvotočina” (neka vrsta tunela u svemiru koja spaja prostor-vreme i time pravi direktnu prečicu do najudaljenijih galaksija čime se značajno skraćuje kosmičko putovanje sa stanovišta ljudske percepcije vremena). Međutim, ni sami naučnici, niti bilo ko drugi, ne znaju konačan ishod, jer svaka greška u navigaciji može minute pretvoriti u decenije zbog relativnosti vremena. Time počinje borba svih aktera sa nikada shvatljivim pojmom vremena i duboko ličnim problemima koji su ostali na Zemlji.

Kao i u prethodnim fimovima, Nolan se i dalje čvrsto drži svoje rediteljske autentičnosti koristeći što je moguće više realistički stil uz izvanrednu muzičku podlogu jednog od najvećih nemačkih živih kompozitora filmske muzike, Hans Cimera, kome je ovo već peta saradnja sa Nolanom. U tu svrhu,  za prikaz jedne od potencijalno mogućih planeta za život,  iskorišćene su stvarne lokacije na jednom Islandskom glečeru u celokupnoj svojoj nestvarnoj lepoti. Iako je ovom prilikom izostao stalni Nolanov direktor fotografije, Voli Fister, zbog snimanja svog filmskog prvenca (Transcendence), njega je uspešno zamenio Hojte Van Hojtema i od realno postojećih lokacija načinio nadrealno iskustvo. Za razliku od digitalizacije slike koja je danas postala standard, Nolan u svakom delu filma odstupa od toga, ili se to do te mere ne može primetiti, da pojedine scene putovanja po obodu crne rupe i u njenu unutrašnjost pored sve filmske grandioznosti stvaraju utisak kod gledalaca da su već posetili te prostore, iako nauka do sada operiše njima još uvek na teorijskom nivou.

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=Rt2LHkSwdPQ[/youtube]

Mogla bi se povući paralela i sa Kjubrikovom ”Odisejom u svemiru” koja je dala toliko relanu sliku svemira, i to godinu dana pre prvog čovekovog sletanja na Mesec potvrđene od svi naučnika tog vremena koji su gledali Kjubrikovo remek delo. Bez ikakvih tendencioznih namera da se Nolan ovim izjednači sa jednim jedinim Kjubrikom, ipak se mora ukazati na isti pristup u pripremi snimanja filma kod obojice. Opšte je poznata činjenica da je Kjubrik pre svakog snimanja godinama vrlo ozbiljno i temeljito proučavao svu dostupnu književnu i naučnu literaturu koju je, potom, transponovao na krajnje originalan način u filmski jezik. Na sličan način se Nolan pripremao za snimanje “INTERSTELLAR”-a konsultujući razne matematičare i fizičare. Po samim Nolanovim rečima, scenario filma je najbliži teorijama fizičara Kip Torna koji je još 1988. god. govorio o “crvotočinama”  kao kanalima uz pomoć kojih je moguće putovati kroz vreme, ako one budu bile dovoljno otvorene. Možda će se jednog dana Nolanova filmska vizija putovanja kroz crne rupe potvrditi kao istinita, slično kao kod Kjubrika? Naravno, sve ove Nolanove multifunkcionalne prednosti kao autora su očekivane i nešto ispod čega on nikada nije išao, a što je širi auditorijum prepoznao. Međutim, ako objektivno sagledamo film bez ostrašćenosti imanentne najtvrdokornijim fanovima, “INTERSTELLAR” je prilično dobar indikator da su, u ovom slučaju sve nabrojane prednosti, delimično, prešle u svoju suprotnost.

Naime, insistiranje na realističnosti u pojedinim scenama(lansiranje svemirskog broda, život naučnika u njemu, razgovori između i sl.) vrši prelaz u dokumentarizam zbog čega priča više liči na tehniku rekonstrukcije nekog prošlog događaja koji se danas dosta koristi u naučno popularnim emisijima čime se gubi nit sa stvarno igranim filmom. Zbog ovoga, iako “INTERSTELLAR”  spada u naučnu fantastiku, on gubi taj aspekt fantastičnog i potrebnu atmosferu mistike.   U prethodnim filmovima, Nolan je vodio računa da ne pređe ovu granicu, ali se ovog puta malo preigrao.  S druge strane, Nolanova potreba za visoko intelektualnom komponentom, takođe još jedan njegov zaštitni znak, je u slučaju “INTERSTELLAR”-a pomalo prezasićena verbalnim filosofiranjem i intelektualizmom. Dijalozi, ponekad, traju predugo čime se gubi ritam  filma, koji inače traje blizu 3 sata.

Međutim, i pored svih navedenih nedostataka, “INTERSTELLAR” je do sada najemotivniji Nolanov film u kome se dosta pažnje poklonilo relacijama između likova, čime su dodatno pomogli Metju Mekonahi u ulozi Kupera, En Hatavej koja već drugi put sarađuje sa Nolanom (u poslednjem filmu o Betmenu upečatljivo je odigrala Cat Woman), stalni epizodista u Nolanovim filmovima i glumački bard, Majkl Kejn, Ves Bentli, najpoznatiji po svojoj ulozi u Rikija u “American Beauty”, Džesika Čestejn, Kejsi Aflek i dr. Posebno treba reći da je “INTERSTELLAR” još jedan značajajn pomaka u karijeri Metju Mekonahija koji je u poslednjih nekoliko filmova, počevši od “Killer Joe”, preko briljantne tv serije “”True Detective”, pa do Oskara za glavnu mušku ulogu u drami “Dallas Buyers Club”, pokazao da je reč o glumcu sa širokim dijapazonom glumačkih transformacija. Naročito je dirljiva scene gde  Kuper posle povratka sa jedne od misija shvata da je prošlo 23 godina zbog reltivnosti vremena, i preko monitora u svemirskom brodu u nekoliko minuta posmatra čitav život svoje dece koji je prošao kao tren. Takođe je impresivna scena ulaska Kupera u 5. Dimenziju, odakle on posmatra čitav život svoje kćeri Marf sa do sad neviđenom filmskom materijalizacijom apstraktnih pojmova kao što su prostor i vreme. Ali, zbog dužine trajanja filma, emocionalne oscilacije između likova nisu uvek uverljive. Neke su sa stanovišta situacija u kojima se nalaze akteri ravnodušne i mlitave. Međutim, u poslednjih pola sata, “INTERSTELLAR” poentira emocinalnim klimaksom u pravom trenutku čime potpuno niveliše ove nedostatke.

Pored poznate činjenice da Nolan do sada ni jedan film nije snimio u 3D tehnologiji, što se do sada pokazalo kao dobra odluka, možda je “INTERSTELLAR” zbog svojih vizuelističkih ambicija mogao da bude odlična prilika  da bude snimljen u 3D, a da se pritom ne naruši Nolanov autorski poptis. Šta više, bio bi inoviran u kvalitativnom smislu. Možda će  i ovo  zvučati kao svetogrđe pred najzagriženijim “Nolanovcima”, ali treba se setiti “Gravity”, Alfonsa Kuarona, koja potvrdila da se sa 3D tehnologijom  itekako može računati u budućnosti kao izražajnog sredstva filmske umetnosti.  Dakle, ovu digresiju treba shvatiti na nivou spekulacija, ali je još jedno razmišljanje koje izaziva gledanje “INTERSTELLAR”-a.

Zaključak je da Nolan ni ovog puta nije razočarao i još jednom uspeo da snimi delo kod koga neće nestati dalje interesovanje posle prvog gledanja. Isto tako, činjenica je da “INTERSTELLAR” nije najbolji Nolanov film do sada, ali itekako vredan gledanja kao još jedno nesvakidašnje filmsko iskustvo. Bilo je teško uskladiti naučnu fantastiku sa realnom porodičnom dramom, ne kao zaleđinom, već kao ravnopravnom temom. U svemu tome ima zvezdanih trenutaka, ali i zvezda padalica. Sve u svemu, “INTERSTELLAR”  je uspeo da uzleti do zvezda, i zamalo ih dohvatio. Na kraju krajeva, koliko njih i ovo mogu?