Review
U vreme ovogodišnjeg Kanskog festivala, izdvojilo se nekoliko favorita, među njima filmovi Kristijana Munđua i Andreja Zvjaginceva, FJORD i MINOTAUR. Lično, navijao sam za Zvjaginceva, ali desilo se da je društvena drama o rigidnom sistemu socijalne zaštite napredne skandinavske zemlje i oduzimanju dece zbog navodnog nasilja, ‘’na pravdi Boga’’, koju je Rumun snimao u neočekivanom okruženju norveških fjordova, članove žirija više dojmila.
U pitanju je teška porodična priča o involviranju porodice Georgiju u seosku zajednicu negde u Norveškoj, gde Mihaj (Sebastijan Sten) i Lisbet (Renate Reinsve), kojima je Bog podario petoro dece, hoće da nastave život posle dolaska iz Rumunije. Ona je Norvežanka, on Rumun, a ljubav je planula u Rumuniji gde je ona boravila. Najbliže komšije, Halbergovi, ih prihvataju jako srdačno i u kompletu, a novim drugovima je posebno oduševljena ćerka, Nura, posebno Elijom.
Film FJORD je predug i boluje od sindroma praznih hodova i repetitivnih prizora, za koje se kalkulantski računa da će im se učitavati smisao koji počesto nemaju. To se dešava najčešće već ostvarenim rediteljima, u koje Munđu svakako spada. Osim pretposlednjeg, MAGNETNE REZONANCE, gde je već podlegao agendi izrazite političke korektnosti, sve njegove filmove (ČETIRI MESECA, TRI NEDELJE I DVA DANA, IZA BRDA, MATURA) vrednujem veoma visoko.
Posle početne harmonije i gotovo idiličnog, radoznalačkog otkrivanja suseda i novog poslovnog okruženja i navika zajednice, gde vidimo u većini scena kako se deca Georgijuovih adaptiraju, nekako dramaturški naglo (ne i u pogledu vremena u koje je trajanje filma zagrabilo) dolazi do krunskog događaja (ili nekoliko, suštinski bezazlenih, događaja) koji pokreće lavinu problema.
U bolje stvari filma svakako spada gluma. Reinsve i Sten su već igrali zajedno u filmu Arona Šimberga DRUGAČIJI ČOVEK, a ovde ih je Munđu ‘’sapeo’’ zbog imigrantskog statusa i optužbe da su roditelji-nasilnici, a zakoni su takvi da svaka pobuna, čak i verbalna, ili bar puštanje osećanjima na volju zbog nepravde, samo mogu još dodatno da povećaju njihov nezavidni status, koji uključuje mogući zatvor, ali i prezir okoline, bliskih komšija. U tim kontrolisanim uslovima, Reinsve i Sten, iz defanzivne pozicije, pružaju puno iz nutrine svojih uzrujanih, zatečenih karaktera (Sten naročito u sudnici tokom procesa).
Paralele koje Munđu povlači između zanemarenog istočnovropskog ‘’lako ćemo’’, uz postulate svakodnevnog funkcionisanja (i u vreme Čaušeskua, pa i kasnije, čak i sada, kada je Rumunija odavno u EU) se uvek bazirala na korupciji, i strogo sistemski uređenog društva koje te ne pita ni ko si, ni šta si, i ako si u prekršaju prosto ćeš nadrljati (ali, i njima se, i pored svih dobro postavljenih stubova uređenog društva dogodi neki Brejvik). Ali, Georgijuovi nisu nasilnici i tu nastaje drama između pretpostavljenog od strane institucija i prave istine. Opet, čudi kako su ljudi iz socijalne zaštite mogli biti toliko neprofesionalni da sve ne ispitaju detaljno, nego su se oslonili na glasine i aproksimativnost. Toliko promptna mera, da se deca trenutno oduzmu i daju nekom drugom na staranje, podjednako je šokantna za roditelje i za gledaoce. Naravno, to je posledica toga što je život bogat nijansama, instinktom, valerima a paragrafi, glasine i predrasude nisu.
Kao jedan od ključnih reditelja savremenog svetskog filma kome je stalo do etičkih principa u vreme cinizma i kapitalizma, koji forsira otuđenost i grube matrice svakodnevice, i majstora za otkrivanje neuralgičnih tačaka u malim zajednicama, Kristijan Munđu je i ovde superioran. Ponovo otvara delikatno polje religioznosti (ovde i sudara kultura i obrazaca ponašanja, načina vaspitavanja i odgajanja dece), odgovornosti spram toga ko smo a kakvi su uzusi sredine, pogleda na seksualnu orijentaciju…
Retko je Munđu u svojim filmovima uspevao da postigne neki dirljivi emotivni potres u publici, a da mu nije prethodilo hladno nizanje dobro osmišljenih kadrova koji su produbljivali problem junaka u fokusu i efekat postizali okolišnim, težim putem. Sada je kroz bliskost koja se rodila između domicilne Nure i imigrantkinje Elije, na kraju, u procesu koji je samo delimično pozitivno rešen po Georgijuove (tu autor ne zapostavlja ni vox populi, bunt naroda koji se pobunio zašto se porodica bez velikog razloga oduzimaju deca), uspeo da potpuno pokrene emotivni zamajac. Tako da završna scena baš slama srce, jer su neki grozni stariji ljudi, pod plaštom institucionalne pravednosti, ugušili mogućnost jednog divnog prijateljstva mladih.
Dobar posao je obavio i Munđuov snimatelj Tudor Vladimir Panduru. Trebalo je nadmašiti turističku površnost i prvotnu impresioniranost prirodom norveškog mesta i pronaći u koloru pravi spoj hladnoće ambijenta i ledenih predstavnika zakona, i vreline koja prlji zbog iznenadnog usijanog slučaja kojim se pridošlicama život naprasno pretvara u pakao.
About the Author
