Tragovi Crne Devojke (1972)

Filmove OPKLADA (1971) i TRAGOVI CRNE DEVOJKE (1972) gotovo uvek tretiram u paketu iz mnogo razloga. To je onaj drugi ešalon iz reda najboljeg u periodu Crnog talasa, oba je radio kao reditelj Zdravko Randić, u oba je svoje scenarističke prste upleo Živojin Pavlović (deluje kao da je Pavlovićeva senka snažno prisutna u Beogradu dok on u tom periodu, iz nužde, stvara u Sloveniji, pa su ta dva Randićeva filma više “pavlovićevski”, nego neki koje je Živojin stvarno režirao).

Za OPKLADU je Živojin sam napisao scenario, a koscenarista u TRAGOVIMA CRNE DEVOJKE je Dragoljub Ivkov, dok su se inspirisali pripovetkama maga fatumske proze, Aleksandra Tišme. Oba filma daju priliku glavnim glumicama za izvanredne i upečatljive role, mada je u OPKLADI fokus na stradalništvu Milice Dušice Žegarac, koja naivno zamišlja da je život nešto više od starca kome služi i, kao vrhunski čin patrijarhata, umornom i iscrpenom redovno skida prljave cipele jer ga san sustiže (to što joj je bilo teret, pre iskustva bekstva, u potrazi za čovekom koji joj se učinio kao ljubavno ostvarenje, posle sijaset maltretiranja i spoznaje istinskog blata i zla “belog sveta” i “belog grada”, čini se kao kakva-takva izvesnost, kao luka usuda koju bi rado prigrlila), a Neda Spasojević, u liku prostitutke Slavice, lutalice nestalnog karaktera i nepouzdanih poteza, je samo tragični zicer koji ključnog muškog protagonistu, železničara Jovu, dodatno ukanali i emotivno razbuca u njegovoj ionako teškoj situaciji na ivici egzistencije. U oba je prisutan Boris Dvornik, u prvom kao muško koje laže i svašta obećava da bi došlo do tela lepe žene, a u drugom neko nešto slično čini njemu. U oba je kao glumačka stena i stožer zanimljivih likova iz naroda (u prvom poslovođa mlina, u drugom trgovački putnik) fenomenalni Pavle Vujisić. I konačno, u oba je i Velimir Bata Živojinović, u prvom ne toliko bitan, ali u drugom donosi lik šintera Radovana, koji je jedan od pravih pavlovićevskih epizodista iz “galerije o odvratnom”, crnotalasovski trademark u punoj gnusobi, vrišteći egzemplar ljudi sa istinskog dna socijalističke zajednice, a gde ih nije ona učinila takvim već je to pre imanentno i urođeno zlo koje bi se prpošno raširilo u svakom režimu. Njegov kraj, nakon silovanja vlastite žene, od čije ruke i strada, dok u drugoj prostoriji Dvornik igra karte sa matorcem, Randić je briljantno režirao. Odnos prvog i drugog plana je u toj sekvenci maestralno izveden. Taj čin anticipira završnu tragediju medu ključnim karakterima.

Priča počinje u restoranu sa letnjom baštom i živom muzikom, gde Dvornik (Jova) i Vujisić (Paja) svrate da se lepo najedu domaćih specijaliteta (Preža Milinković se kao konobar satire da ih zadovolji). Tu upoznaju dve flinte (Neda Spasojević kao Crna devojka, Ružica Sokić kao Kaća) za druženje i lepo ih ugoste. Zbog ženskih stvari Kaća ih ostavlja, a Paja uzima sobu, ali sagori u želji i teško se zakašlje pa crna devojka ostane netaknuta sa njegove strane.Tu otpočinje privlačnost između železničara (kolonista uz Vrdnika koji je izgubio posao skretničara zbog nerentabilnosti pruge) i prostitutke, koja ima nešto malo dara i za pevanje. U časovima uz pratnju Jovine usne harmonike ona često zapeva omiljenu pesmu “Miljeno cveće šareno”. Njega ubija samoća i čežnja za nekim kućenjem i normalnom svakodnevicom uz ženu, pa i pored toga što osuđuje njen izbor u životu da se sa svakim vucara, dopada mu se i želeo bi da započnu zajednički život. Nakon što ode u proces prekvaliifacije, za dva crvendaća dolazi do jedne sobe kod kolege železničara blizu stanice. Kasnije je iznenada ugleda, ovoga puta kao čistačicu u čekaonici, i ponovo dele zajedničke časove nežnosti u ćumezu koji je iznajmio. Saznaje da se zove Slavica i tada započinje njihov naizgled harmoničan period, možda i sa potencijalom preporoda za oboje, uz želju da pronađu bolji stan. Ali, sve će to kratko potrajati do njenog novog nestanka… U iznenadnim susretima i neočekivanim rastancima kreće se raspored ove drame tužnih i nostalgičnih obrisa i sreće koja kaplje kao lek u kašičicu, ali ne leči bolest nedostajanja.

Film ima posebnih i bisernih momenata, minjona koji krase ovu čulnu razglednicu o ljudima sa margine. Na primer kada Prežin konobar ujutro, posle teškog rada tokom cele noći, daje sebi oduška i pošto ga služi konobar u jutarnjih smene, uz kafu koju je dobio, zapovedno kaže: “I kiselu vodu!…I ratluk, mali… Šta je onim gulašom, požuri brate.” On je sada civil koga drugi služe i ničega se ne seća od prethodne noći (dok Jova insistira da sazna nešto o crnoj devojci koja je posle prvog susreta otišla dok je on spavao). Ili, Ciga Milenković, kao kolega železničar koji Jovu prima pod kiriju, kada dozirano povisi glas na svoju opasnu ženu koja “ceo dan samo sedi i puši” i njegovi dolasci iz kafane puni samopouzdanja. Kao uvod u ono što će Dušan Janićijević izvesti u pevajući “Sladak šećer kafana voda”, neslavno završivši. Za jedan odlazak Crne devojke, zaslužan je u špiclov uz sveta nižekotiranih narodnjaka, izvesni Šmuga, harmonikaš (Milan Gutović), koji nastavlja nisku mutnih estradnih tipova iz crnotalasovskih filmova koju je započeo Aleksandar Gavrić kao Vule u KAD BUDEM MRTAV I BEO (1967).

Železnička stanica i njeni prateći funkcionalni objekti je slikana od strane Milorada Jakšića Fanđa kao vrveće mesto dinamike i neprestanog vitlanja i konstantnog posla za mašinovođe, skretničare, pružne i radnike iz ložionice, uz učestali pisak lokomotiva, što je sa još više detalja Živojin Pavlović, poslovično zaljubljenik u železnički univerzum, obradio u ZADAHU TELA (1983). Danas, kada više nema te železničke stanice u Beogradu, ove sekvence imaju i istorijski, arhivski značaj. Kao uvod u ono što će Dušan Janićijević izvesti u ZADAHU TELA na dočeku slovenačkih kolega, pevajući “Sladak šećer, ladna voda”, neslavno završivši na podu, sav naroljan, i ovde imamo jednu železničku zabavu, ali u parku, uz njihovog pratnju orkestra. Osim kao realistički prikaz ambijenta železnice, TRAGOVI CRNE DEVOJKE jedna je od najatmosferičnijih priča koja prikazuje kafanski život vremena u kome je nastala.

Neda Spasojević je sjajna u jednoj od svojih amblematičnih rola žena sa dna društvene lestvice, koje i pored svoje luzerske pozicije, nose tajnu vagabunda, kukavnu privlačnost lutalica, kao da su iluzije bekstva (od sebe, od usuda) jedini istinski zamajac u njihovim životu, tragična pokretačka snaga za hod od nemila do nedraga. Čak i kada se pojavi neki muškarac poput Jovana, kao mogućnost mirne luke, unutrašnji nemir ih tera dalje i odbija od stabilnosti.

TRAGOVI CRNE DEVOJKE, proizveden u Centar filmu, jedan je od filmova sa najlepšim i najpoetičnijim naslovom u našoj kinematografiji. Jugoslovenska kinoteka ga je digitalno restaurisala 2024. godine kao deo evropskog projekta “Sezona filmskih klasika”.