Review
Bliski saradnik velikog autora Živojina Pavlovića, Zdravko Randić, početkom 70-ih uradio je dva filma koji se iz mnogo razloga gledaju u paketu, neku vrstu estetskog diptiha crnotalasovske provenijencije. OPKLADA i TRAGOVI CRNE DEVOJKE, sa ogromnim pečatom Pavlovića, koji je za oba pisao scenario (za drugi koscenaristički udeo ima Dragoljub Ivkov), i Randićevim rediteljskim iskoracima, doneli su još neke autentične priče junaka sa margine, gde se kroz čulni i strastveni svet čežnje i neostvarenosti generišu potresne i tragične sudbine u miljeu polusveta i splinu gubitništva u ćorsokacima socijalističke zajednice.
U OPKLADI, suštinski jednostavnoj priči o mladoj udatoj ženi koja nakon što šarmantni prolaznik u njoj probudi ljubav i natera je na eskapistički odlazak u velegrad, gledamo priču o sreći koja je za junakinju samo himera, fatamorgana, epifanija. Milicu (Dušica Žegarac), ženu udatu za znatno starijeg rukovodioca seoskog mlina, Vidoja (Pavle Vujisić), samo na tren ogreje ljubavno sunce. Za vozača kamiona Tončija (Boris Dvornik), koji se zbog obustave rada trojice radnika u mlinu kojima nije isplaćena zarada (jedan od nekoliko pravaca kritičko-subverzivnih tonova u filmu koji se ipak bazira na individualnoj nesreći nevezanoj za društveni trenutak), zadrži kod mlina više od planiranog, to je prilika da se zainteresuje za gazdinu ženu koju počinje da osvaja svojim dalmatinskim šarmom i slatkorečivim pričama čoveka koji je navodno proputovao beli svet. Milicu već pokušavaju da obrlate radnici, seoski đilkoši, ali ona odoleva i grubo im se suprotstavlja. Bata Živojinović je raspojasani seoski švaca, koji u kafanskim zabavama stvarno ima uspeha kod žena, dok je Miodrag Andrić čežnjivi tip koji, reklo bi se iz duše, pati za Milicom.
Nakon zbližavanja sa Tončijem, Milici se život sa starcem učini nemoguć, jer su joj se otvorile emotivne i seksualne perspektive koje pored svog muža više ne vidi i ne oseća. Kada se štrajk završi i kamion napuni vrećama brašna, Tonči odlazi, zabeleživši u svoju švalersku beležnicu još jednu recku. Ništa više od toga. Milica, nakon što je muž udari, napujdan pričom radnika da se vozač previše motao oko nje, napušta kuću i kreće za Beograd u potragu za Tončijem.
Iako u tipičnom crnotalasovskom ruhu, prizori iz seoske birtije, gde peva izvesna Stevka Smederevka, možda previše traju i dramaturški umrtvljuju priču, koja ponovio prodiše kada se Milica, nošena svojom iluzijom ljubavi, otisne put Beograda. Ipak, scene sa maltretiranjem, maltene linčovanjem, pevačice, koja seoskom muškom šljamu prodaje i ljubav, višestruko je simbolična kada frustrirani, pijani i prostački ološ počinje da je gađa čim stigne i to je, na neki način, paradigma statusa žene u crnotalasovskim filmovima. Ovde tome doprinosi i kukavno mačističko nadgornjavanje i klađenje ko će pre do tuđe žene.
Najzanimljiviji i najbolji deo OPKLADE jeste otkrivanje Beograda iz vizure glavne junakinje. To je ujedno i najefektniji deo glumačke izvedbe Dušice Žegarac, koja je za ovu ulogu ponela u Puli Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu. Iako je gotovo na svakom uglu čeka razočaranje (Tonči je, naravno, oženjen i šoferski posao mu nudi mogućnost usputnih seksualnih avantura; grad je prepun šarlatana i protuva, kradljivaca, navalentnih i nasilnih tipova pa Milica umalo završi u zatvoru), njene oči u pojedinim trenucuma istinski zasijaju nad čudesima grada a licem počinje da se širi osmeh kada otkriva čaroliju cirkusa ili dok sluša poetsko baronisanje prekaljenog feleričnog prevaranta, šibicara i kukavnog bonvivana koji se predstavlja kao Pukovnik (maestralna rola Dragutina Dobričanina, u kojoj su delom koreni Vase S. Tajčića, lika kojim se kasnije proslavio na televiziji).
Kada se Milica razočarana, opljačkana i umalo silovana vrati kući pokraj mlina, postaje svesna da joj je to usud. I to što živi pokraj starca kome pere usrane gaće, kuva mu i skida umornom prljave cipele, posle tužnog velegradskog iskustva, možda prihvata kao premiju. Jer za nju nema dalje i bolje u ovom životu.
OPKLADU je, u produkciji Centar filma, snimio slovenački direktor fotografije Rudi Vaupotič (imao je izvrsne domete kod Francea Štiglica I Matjaža Klopčiča), ali je kopija koja decenijama kruži po TV ekranima jako loša, pa se o njegovom radu, iz tog ugla, ne može doneti pravi sud. Film je na Pulskom festivalu nagrađen Velikom bronzanom arenom.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
