Review
Na predstojećem izdanju Zagreb Film Festivala za vizuelni identitet uzet je detalj iz filma RONDO Zvonimira Berkovića, koji će tada u novom, restaurisanom ruhu biti i prikazan, iz obeležavanje šest decenija postojanja.
Film jake intelektualne i psihološke potke, oslanjajući se na šah kao metaforu za životne pobede i poraze, napad i odbranu, predestiniranost i iznenadne obrte, šokantna iznenađenja i rutinsku realizaciju, RONDO je pravi primer gospodstvenog i otmenog prikaza jedne neizvesne ljubavne igre u čijem je središtu žena, naizgled voljena i spokojna, ali kako vreme prolazi, a pred iskušenjem muškarca – gosta (doduše, učestalog, svakonedeljnog, na insistiranje njenog supruga, strastvenog ljubitelja šaha, koji zbog te pasije počinje polako da gubi žar prema vlastitoj ženi, a gotovo više se raduje partneru s one strane table, nego njoj i rutini zajedničkog života), ipak izložena teškim emotivnim izazovima.
Kad se pogleda ta epoha tada velike kinematografije, okruženje isforsirane partizanštine, heroja, mučenika i ranjenika iz NOB, i prvih zametaka Crnog talasa koji su grubo rutinirali svaki drugi izraz, poglede i način i “nogom otvarajući vrata” upali i predstavili se kao glavne baje, nije lako bilo funkcionisati sa viškom znanja i stila. Ipak neki su odoleli birajući vlastite puteve (Ante Babaja, Boštjan Hladnik, Vatroslav Mimica…). Tom rediteljskom korpusu, koji je narativnu i vizuelnu filozofiju demonstrirao dublje i pismenije, inventivno istražujući na polju filmskog jezika, pridružio se svojim debijem Zvonimir Berković. Vrlo spretno na početku svoje karijere uspeva da ostvari višeslojno obojenu priču, oplemenjenu psihološkim nijansama, delikatnim emocijama i unutrašnjim rascepima bar dva od tri lika, ponekad sa provokativnim i subverzivnim testiranjima, bar za pojmove ušuškane bračne zajednice u socijalističkom društvu.
Ljubavni trougao bubri iz nedelje u nedelju kroz šahovske duele između Feđe (Relja Bašić kao raspojasani hedonista, uvek dobro raspoloženi umetnik i domaćin koji traži dodatno uzbuđenje, i pored svog kreativnog posla i atraktivne žene) slobodnog umetnika, i Mladena (Stevo Žigon, impresivan kao usamljenik koji navodno uživa u svom slobodnom statusu, ali i kroz njegove, reklo bi se hladne vene, ume da poteče vrela krv naročito pred ženom svog domaćina), sudije uglavnom za bračne sporove, uz prenose fudbalskih utakmica na radiju ili slušanje Mocartovog Ronda u a-molu. Iako su muškarci fanatično zatelebani u tablu i figure, sve zaista ključno desiće usput ili pored, Dolaskom uljeza (Mladen), dvougao postaje trougao, a on ima svoju logiku dešavanja, ali i kontriranja, fatalnih izazova. Neda (jedna od najizazovnijih i najkompleksnijih uloga Milene Dravić), Feđina žena, uglavnom kibicuje strašno napete duele dvojice prijatelja, pomalo se izvinjavajući za svoje domaćičke i kulinarske domete, ali kada Mladenovo prisustvo postane obavezni deo poslednjeg dana vikenda, ona postaje sve više zagrejana za njegovo prisustvo i gotovo da ga očekuje s podjednakom željom kao i njen muž. Uskoro se događa i bliskost između nje i gosta, a ona u sebi, pod burom novih osećanja, sve se više i sama upliće u šahovski dvoboj, želeći da sazna koliko je muž zaista voli i da li je spreman da je odbrani od iskušenja koje je sam doveo u kuću. Na šahovsku arenu reflektuju se ozbiljni emotivni sudari i udari na konformizam i odnose bračnih partnera koji, očigledno, trpe krizu.
Na Pulskom festivalu RONDO je kao istinski estetski biser osvojio niz nagrada, a bio je prikazan i u programu Kanskog festivala.(“Nedelja kritike”). Kao poseban adut filma, sjajni scenario samog Berkovića (ja bih rekao gotovo bergmanovskog potencijala i miljea) dobio je nagradu u Atlanti i tako proširio međunarodnu promociju. To delo je danas šezdesetogodišnji klasik kojim se hrvatska kinematografija (proizveo ga je Jadran film), s pravom, izuzetno ponosi.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
