Review
Pozni deo karijere Ridlija Skota, čija je sveukupna filmografija načičkana istinski uzbudljivim naslovima i žanrovskim biserima, ne od juče gomilanjem svakovrsnih, u principu uvek različitih narativa polako (pa baš i ne polako, zbog učestalosti snimanja svakovrsnih ostvarenja sumnjivog kvaliteta), urušava svoj prilično visok ugled u svetu komercijalne kinematografije (što je manja šteta i lično me se puno ne tiče), ali boli očigledno odsustvo rediteljske inventivnosti i plitkost nadahnuća.
Ni na osnovu najnovijeg Skotovog filma, postapokaliptične akcione avanture SAZVEŽĐE PSA, ne može mu se odreći zanat i karakteristični touch, uz povremeni blesak lucidnosti i mikro nadahnuća koji plene punoćom vizuelnog ugođaja (čini se ipak da inflacijom versatilnih sadržaja Skot manje radi na specijalnom tretmanu vizuelnog aspekta kojim je zračio, naročito na početku karijere) u korektnoj sprezi sa narativnim detaljima. Ipak, smisao ove nove avanture je upitan: ritam koji nije baš u poželjnoj kondiciji i rasporedu, pomalo dosadna smena nostalgičnih i elegičnih pasaža gde junaci pate za svetom koji su izgubili (u pitanju je virus koji je poharao i opustošio dobar deo sveta), ali imaju želju da prežive u novoj stvarnosti koju obeležavaju bitka za hranu, resurse energenata, sve drugo što bi omogućilo opstanak. Ali i ljubav, uvek tako potrebna, iako je teško početi iznova. Tako Džejkob Elordi (Hig) i Margaret Kvali (Sima) pokušavaju da zacele rane iz nekadašnjeg vremena i civilizacije koja još nije bila uzdrmana. U odsustvu ljudi i negdašnjeg rutinskog života, za koji je čovečanstvo mislilo da mu je zauvek obećano i obezbeđeno, glavni junak se požali kako mu sada nedostaju čak i saobraćajne gužve, koje su ranije svima išle na jetru.
Osim nestašice svega, ovaj normalniji deo preživelih, uporno napadaju bande huligana, nasilnika i ubica (dobra je i mudra konstatacija kako i u slučaju katastrofe svetskih razmera, izgleda da preživi više šljama nego dobrih ljudi), koje doduše ekipa pozitivaca (Elordi kao nekadašnji pilot Hig, koji još uvek arči svoju staru laku letelicu, Džoš Brolin kao bivši marinac, devojka Sima, Gaj Pirs kao ’’Pops’’, Simin otac) prilično efektno desetkuje. U tim akcionim prizorima napada i nasilja, sa ekipom nakaza i bandoglavih, retardiranih tipova sa prepoznatljivim odvratnim frizurama, koji kao da su se preselili iz franšize o Pobesnelom Maksu, otkrivamo rediteljskog veterana kao nekog ko pomalo žali što nije tako nešto snimao. Međutim, to kod Ridlija Skota deluje prilično jadno, daleko od vrtoglave manijakalnosti i do savršene sumanutosti uzvišene akcione virtuoznosti Džordža Milera.
I dok se taj ološ ispostavlja kao sitna riba, pravi izazov doći će kroz uspostavljanje radio-veze sa nekom bazom u Grand Džankšenu (nada da civilzacija još negde funkcioniše?), na napuštenom aerodromu, gde na prilično visokoj nozi i na, reklo bi se, novoburžujski način, uz visoko obezbeđenje funkcioniše izvesna Darlin (Alison Dženi). Neočekivana dešavanja u Grand Džankšenu donose spektakularnih petnaestak minuta filma, zbog čega ga možda jedino vredi pogledati. Čisto da ne pomislite da su najbitniji u filmu pas Džasper i Higov avion Cessna, koji stvarno dobijaju puno prostora.
Preterana ljubaznost i gostoprimljivost Darlin i njene svite, samo je maska za ubice i profitere koji sakupljaju i gomilaju leševe, od kojih su neki obezglavljeni. Ista sudbina bi zadesila i novopridošle goste, međutim kada prvi nagoveštaj opasnosti i nasilja bude usmeren ka Simi, Hig reaguje promptno i pokrene uništavanje ovog legla nasilnika i smrti. Ta sekvenca pokazuje da kod Skota još ima prokrvljenosti, sve je urađeno majstorski i uzbudljivo, uz bizarnost koja ima natruhe rukopisa Dejvida Linča (Darlin kao da je iz neke njegove otkačene priče) i jezu koja nam priziva pred oči prizore iz KOME Majkla Krajtona.
Naravno, taj petnaestominutni blesak nije dovoljan da SAZVEŽĐE PSA opravda svoje postojanje. Tako će se ovaj naslov priključiti nizu novijih ostvarenja Ridlija Skota koja su zastala negde na pola puta, na pola kvaliteta, na pola poželjnog standarda, tek sa prividom intrigantnosti i učinkom koji je daleko od rediteljske superiornosti koju je majstor nekada demonstrirao.
About the Author
