Review
Nakon predstavljanja na Festivalu u Torontu prošle godine, celovečernji prvenac Gorana Stankovića OČE NAŠ, uzbudljiva i tragična priča moćnih dramskih dostignuća, stigla je na 73. Pula Film Festival gde je pozdravljena od publike snažnim aplauzom na projekciji u Istarskom narodnom kazalištu, pošto ga je u Areni do kraja odgledao vrlo mali broj ljudi zbog nevremena.
Film je inspirisan poznatim slučajem sveštenika koji je teškim batinama “lečio” mlade ljude koji su duboko zabasali u narkomaniju, računajući da će time pospešiti u njima volju za odvikavanjem. Ne znamo koliko je bio zavodljiv i interesantan Peranović (teško mogu za takvog idiota da upotrebim reč harizmatičan) onima koje je bezočno tamburao, a koji su to prihvatali gotovo bez pogovora, misleći da se tako pročišćavaju od grešaka i grehova, ali interpretacija oca Branka od strane glumca Borisa Isakovića, ne isključujući sam njegov glumački habitus ili baš njemu zahvaljujući, ovaj karakter je prosto neodoljiv. Svaka mu je blaga, mudar je kao citati iz svetih knjiga, vidi više od svih i brine pomnije o budućnosti članova samostanske zajednice pod paskom Crkve (jer su ih se očevi i majke u spoljnom svetu odrekli ili bar rado prepustili svešteniku posebnih metoda), mladih ljudi na odvikavanju i za njih korisnom radu, od bilo koga. Ali, kada se izvitoperi “njegov red i zakon”, slede batine do onesvešćivanja i konačno u jednom slučaju i smrti, što je ocu Branku i samostanskoj komuni bio i kraj. Naravno, ovisnici, jadnici, prihvataju sve što otac zahteva, pa i da sami uzmu ašov i brutalno batinaju onoga ko prekrši disciplinu i poželjnu, zdravu samostansku rutinu u radu na svežem vazduhu, skrušenosti i u molitvi. Kada nije zadovoljan njihovim učinkom u prebijanju, otac sam voli da se uhvati ašova jer samo on zna koji je intenzitet potreban da se pokajanje istinski dogodi. I tako je izvesni Mionica (sjajni hrvatski glumac Goran Marković), postao žrtva očevog “intenziteta po meri”, pa je smrću platio to što je mnogo, mnogo razočarao slatkorečivog Branka i posle tri godine čistog i zdravog života i izlaska, napolju ponovo potonuo, pa ga je majka vratila u samostansku zajednicu. Mionica, poput onog nesrećnog mladića Bilija koga je doneo Bred Durif u Formanovom klasiku po romanu Kena Kizija, ima izvanrednu, maestralno glumački i rediteljski izvedenu, amplitudu koja beleži radost zbog navodnog izlečenja ali i senku koja se nadvija nad tim optimizmom i priča nam da je ipak sve to upitno kada je u pitanju njegov povratak u civilni život. Film tu dostiže ozbiljan problematski krešendo u varijacijama bezizlaznosti, jer vi razmišljate za koje zlo da se opredelite, za narkomanske izazove spolja ili potencijalno smrtne batine unutra.
Vučić Perović (u do sada najzrelijoj ulozi) igra, sa unutrašnjom vatrom jednog Kristijana Bejla, mladića Dejana koji u svojoj evoluciji od beznadnog usranog narkomana do desne ruke, po njemu surovog ali ispravnog “iscelitelja”, od početne skepse počinje istinski da veruje da je sve to poželjan put raskida sa ovisnošću. Njegovu veru u oca Branka, ne dele baš svi, a poseban otpor i prezir imaju neki poput najmlađeg, novopridošlog narkomana, koji je “dušu ispustio” na putu odvikavanja, ali mu je prvo lice samostana potpuno jasno. Ne promiče mu ono, što se kod velikog broja popova vidi i izvan ovakvih violentnih priča i diktatorskog delovanja. Vole besna kola (ovaj Branko čak ima i moćan motor), lovu, skupe stvari (jer njima će, alavima, Bog oprostiti, ali pošto kod sebe ne vide gredu, u prostom puku vole da traže mrvicu u oku i koriste svaku njihovu nesreću) a meni se gadi čak i kad ih vidim pred ekranom kompjutera i tastaturom, jer mi to prosto ne ide uz pretpostavljenu skromnost, blagost, poniznost, bar izvesni stepen askeze, Boga i njegove zapovesti.
Ozbiljna i snažna socijalna drama OČE NAŠ predstavlja nam Gorana Stankovića (pored Stankovića, Ognjen Sviličić, Maja Pelević i Dejan Prćić potpisuju kvalitetan scenario) kao spretnog i senzibilnog reditelja koji je u ekonomičnih jedva devedesetak minuta uspeo da nas potrese i postavi nam pitanja iz sfere izvitoperavanja vere, devastacije morala, “kapovskog” uspona, manipilacije očajnicima, tanušnih karika našeg društva. Kao i svako šarlatanstvo, koje je ovde već duži period postalo mantra, kao alternativa sistemskim i institucionalnim opcijama nudi se puko i bolesno nasilje, diktatorski obrasci i demagogija koja se prosipa tako slatko kao med da curi sa usana oca Branka.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
