Review
Niz američkih reditelja odlazio je svojevremeno u Veliku Britaniju da snima iz nužde, naročito u eri makartizma. Godinama kasnije i bez političkog konteksta, nije baš kod Sema Pekinpoa bilo toliko stani-pani ali posle izvesnih nesporazuma i prekoračenja budžeta u slučaju vesterna BALADA O KEJBL HOGU, on je odlučio da ode u Englesku i tamo snimi film PSI OD SLAME. Pekinpo je tako bez velike pauze nastavio karijeru i prosto kapitalizovao svoj izuzetno kreativni period i briljantnu formu nakon kolosalnog uspeha i svetske slave sa vesternom DIVLJA HORDA. Ishod ovog izleta je bio snažna drama o nasilju i opstanku pred najezdom sirovog zla, sa možda psihološki i najkompleksnijim likovima (ovde pre svega mislim na silno maltretiranu Ejmi Samner, koju je maestralno donela Suzan Džordž u glumačkom masterklasu i roli života) koje je čuveni majstor sa ogromnim arsenalom žanrovskih alata uopšte režirao u karijeri.
Povratak Ejmi, koja je sada udata za Amerikanca Dejvida Samnera (Dastin Hofman), na Trenčerovu farmu u engleskom selu na početku deluje kao idiličan period za ovaj par. Osim zadovoljstva zajedničkog života u ruralnom ambijentu daleko od urbane vreve, Dejvid se sprema, kao matematički stručnjak, da se posveti proučavanju zvezdanih struktura nakon dobijenog granta. Da bi se stvorili pristojni uslovi za život na farmi, dosta toga treba popraviti. Deo radnika koje je Samner angažovao jesu zapravo lokalne bitange, koje ponešto od manuelnih poslova i zanata imaju u rukama, ali su suštinski lokalni džiberi, incidentni i nasilni tipovi, skloni kavgama. Medu njima je i Čarli Vener (Del Heni), sa kojim je Ejmi bila ranije u vezi. Dejvid je u početku previše učtiv i pažljiv prema navalentnim lokalcima koji naročito uživaju da merkaju Ejmi, mada im ni ona ne ostaje dužna, šepureći se svojim atraktivnim grudima i golišavim šetnjama u njihovoj nazočnosti. I to je prva tačka kontroverzi vezanih za Ejmi onako kako ju je oblikovao Pekinpo.
Druga je svakako silovanje, kada ostatak bahate družine namami Dejvida u lov, a Ejmi ostane sama u kući prepuštena Čarliju, koji je uzima na silu. Međutim, da li u strahu da je ne povredi udarcima, ili i u njoj samoj provali nešto animalno, uglavnom u tom odnosu ona kao da pokazuje znakove strasti i uživanja, što je i najveća enigma i krunska provokacija ovog filma (veći otpor i užasavanje stiže tek kada je uzima još jedan nasilnik). Onda se pitamo da li je sa njenim partnerskim seksualnim životom sve u redu ili tu nešto nedostaje, jer između nje i Dejvida postoji izvesna tenzija kao posledica neslaganja. U tim ne baš definisanim situacijama i reakcijama, možda leži i najveća snaga filma, uz završne segmente, to jest akumulirani bes i savršenu transformaciju pomalo smotanog i odviše civilizovanog matematičara koji, kad đavo odnese šalu, matematički precizno, u obračunu za goli život njegov i žene mu, sistematski eliminiše nasilnike.
Hofman, takođe impresivno, prelazi put od zone komfora do fizički zahtevnog i strateški promućurnog otpora jačima i opasnijima od sebe, pa sve deluje spektakularnije kada iz kukavne antimačističke pozicije, gde bi se po svemu što mu je imanentno reklo da će biti laka meta, dostigne obole herojskog.
Pekinpo odlično gradi atmosferu od nagoveštene seoske idile do paklenog kruga žestoke violencije (obešena mačka u ormaru kao inicijacija za bujanje violencije) puštajući montaži (Pol Dejvis, Toni Loson, Rodžer Spotisvud), koju od DIVLJE HORDE uzdiže do revolucionarnih i gotovo egzibicionih estetskih visina, na volju, ali u svrhu usijavanja drame i pristupajući prostoru katarze. U celoj bulumenti lokalnog šljama, lik Henrija Najlsa, kojeg donosi Dejvid Vorner, čak je i najpitomiji stvor, iako u svojoj blagoj retardiranosti, u dodiru sa podatnim telom mlade Dženis, izgubi kontrolu i zadavi je. Drugi cinični trade mark su deca koja su kod Pekinpoa gotovo uvek davež, napadna i dosadna poput krpelja (videti u ovom filmu prizore sa crkvene zabave), i, kada sama ne čine neke pakosti, u najmanju ruku su vesnici zla i loših događaja.
U jeku finalnog obračuna imamo još jednu tačku sporenja između supružnika koja se tiče moralnog stava spram povređenog Najlsa, koga slučajno udare kolima nakon njegovog zločina. Ejmi ga ne želi u kući, dok Dejvid pokazuje humane porive i s podjednakim žarom brani nesrećnika od rulje, u kojoj je i otac stradale Dženis, čak ga u nekom smislu smatrajući delom porodice u trenutku dok mu je dom pod opsadom. Tokom cele priče traje opozitni štimung i izvesno, manje ili više otvoreno, trvenje između Dejvida i Ejmi, njegovog racionalnog i definisanog ponašanja i njenog, iracionalnog i instinktivnog, uključujući i seksualni aspekt.
PSI OD SLAME jeste ikonično ostvarenje koje se ističe posebnim kvalitetom u ne malom broju blistavih Pekinpoovih ostvarenja. Deo rađanja njegovog kulta pripada i Festu, gde je prikazan 1974. godine, a Pekinpo je lično pratio film i naroljan u Domu sindikata ili “Vuku Karadžiću”, gde već, razmenjivao utiske sa novinarima (Milan Špiček je sa guštom pisao o tome) i publikom, svestan da u Jugoslaviji ima ogroman broj poštovalaca. Film je otkupljen za distribuciju u ondašnjoj velikoj zemlji a tržišno ga je eksploatisala legendarna Kinema iz Sarajeva. Fest je u ediciji svojih festivalskih romana u saradnji sa BIGZ-om objavio i knjigu iz pera Gordona M. Vilijamsa (u originalu “Opsada Trenčerove farme”, 1969), nesumnjivo jedan od najčitanijih naslova tog izdavačkog projekta.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
