Review
Kroz istoriju filma nagledali smo se priča o otmicama i zatočeništvu, gde su žrtve obično devojke ili žene, od Vajlerove majstorije KOLEKCIONAR, preko SMRTI I DEVOJKE Polanskog, 10 CLOVERFIELD LANE, onda SOBE Lenija Abrahamsona, STOKHOLMA i tako dalje. Redak obrnut slučaj (mada kod Polanskog imamo tuk na utuk) dogodio se kada je Rob Rajner, inspirisan prozom Stivena Kinga, nesrećnog pisca Džejmsa Kana stavio na brigu obolele i posesivne Keti Bejts napravio nezaboravno ostvarenje MIZERI. Mađarski film KAO KOD KUĆE, koji je kao prilično otkrovenje u smislu snažne alegorije, ubojite metaforičnosti i defetističkog cvetanja, na vlastitom tržištu postao bioskopski hit sa preko 300 hiljada gledalaca, takođe u fokusu ima otetu ženu, ali se njena dalja sudbina vremenom uklapa sa sličnim zatočenim likovima, muškog i ženskog pola, koji će u nekoj vrsti rijalitija morati da glume neke druge ljude kako bi se ugodilo autoritarnom pater familiasu, zakopanom u vremenu ruske čizme i političkog “zagrljaja”, a ne bude li tako posledice su bolne.
Spektar terora kroz koji prolazi oteta Rita (izvrsna Rozi Lovaš) je zastrašujući i troši je kao sveću (osim što je vezana i sa trakom preko usta, da ne bi puštala glasa od sebe, ponekad mora da jede i sa poda a ni slučajno, mrtva umorna, ne sme da izgužva posteljinu na krevetu koji joj je pred očima i mami joj svaki izmučeni mišić). Ona je upravo napolju ostala bez posla, dok je otmičar (Aron Molnar) ubeđuje da je bolje da sluša i ponaša se kako “kućni red” nalaže i prihvati činjenicu da je ona zapravo Silvi, “odbeglo jagnje” šire porodice čiji zakoni moraju da se poštuju kako bi vladala familijarna harmonija i kako bi se ugodilo velikom ocu.
Najefektniji deo priče i kompletne narativne konstrukcije, koju je Holtai strpljivo i studiozno gradio u svom celovečernjem debiju, jeste gotovo realna konstatacija, da je, uprkos žudnji za slobodom, da budemo to što jesmo u koži u kojoj jesmo, pripadati i nekoj uvrnutoj, fingiranoj porodici (to jeste, pustoš vlastitih života i neostvarenost, uz novčani izazov, i ključni motiv da bi neko krenuo u rijaliti TV formate) je bolje nego napolju propadati bez posla, gladan i bez ikoga svog, što jasno uočava jedan od muških “angažovanih glumaca” i hvali se kako je tu iznova pronašao porodicu.
Holtai nije osobiti majstor saspensa, niti se film gleda bez daha, što je u najvećoj meri zajednički imenitelj ostvarenja sa početka teksta. Međutim, sugestivna snaga njegove režije o situaciji gde se raspada lični integritet, inteligentna rijaliti inverzija (zapanjujuća je činjenica da kada Rita, odričući da postane neka Silvi, izađe u svet, i shvati da je verovatno čitav jedan kvart “deo igre” na polzu velikog tate, što me u nekom smislu podsetilo na Krajtonov full žanrovski ZAPADNI SVET, gde je čitava jedna area posvećena programiranoj zabavi sa akterima sa zadacima), te inventivne opaske o žrvnju kapitalizma (reditelj zapravo na nekom fonu suočava pošasti nekadašnjeg komunizma i aktuelnog kapitalizma) i njegov izvanredan učinak i postotak u misiji razbijanja porodice i njenih istinskih vrednosti, kao i o surovosti sveta, “tamo napolju”, čine film KAO KOD KUĆE ozbiljnim i značajnim gledalačkim iskustvom. Uz aktiviranje cerebralnog pogona koji pokreće niz razmišljanja i asocijacija o ćorsokaku u koji se današnjica zakovala, gde navodno demokratija cveta.
Izvanrednu transformaciju, uz i fizički zahtevne zadatke, pružila je glumica Rozi Lovaš, a naročito je interesantno pratiti evoluciju njenih Rite i Silve, kada najpre silno pruža otpor ne mireći se sa zatočeničkim statusom, a zatim punom parom i ona “zaigra igru” kinjeći novopridošle otete u procesu involviranja u porodicu.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
