Review
Sedamdesete su valjda poslednja epoha kada su filmska remek-dela ili bar odlični filmovi mogli da se dogode u serijama. Jednu takvu kreativnu sekvencu imao je veliki italijanski reditelj Etore Skola, majstor ciničnh i sarkastičnih društvenih kritika, nostalgičnih ali oporih istorijskih hronika i uvrnutih komedija sa junacima temeljno uronjenim u socijalni milje, kada je između 1974. i 1977. napravio tri veličanstvena filma, TOLIKO SMO SE VOLELI, RUŽNI, PRLJAVI, ZLI i IZUZETAN DAN.
Ovaj u sredini, o četiri generacije smeštene u straćari u divljem naselju na periferiji glamuroznog Rima, koje okuplja gomilu siromašnih ljudi bez posla, čiji je predvodnik podjednako omraženi Đačinto (Nino Manfredii), jedan je od najvoljenijih filmova italijanske kinematografije. Njegova izdašno duhovita otkačenost, politička i svaka druga nekorektnost, salve mizoginije, poligamije i sebičluka, sirovost i humor koji prate preživljavanje zajednice u znaku bitke za hranom i zadovoljavanja seksualnih nagona, krađe, prostitucija, transvestiti, prevare, svakovrsne fizičke i moralne prljavštine, kloaka greha i poroka, pa čak i planovi za zločin (kada im svojim bahatim ponašanjem njihov “padre padrone”, nevernik i sladostrasnik Đačinto, dodija), formirali su posve osobeno delo koje pleni svojom energijom, životnošću, vitalnim elanom i pulsira slikom jednog socijalnog miljea koji kao da je izopšten od civilizovanog sveta, koji nam kroz panoramske kadrove Rima, sa ovog brda siromašnih donosi dovitljiva i sveobuhvatna kamera Darija Di Palme (u daljini se vidi metropola u svojoj arhitektonskoj raskoši, sa dominantnim kupolom crkve Sv. Petra, tu ispod gusti saobraćaj i železnički most kojim učestalo prolaze vozovi).
Ovo malo naselje ima svoj nezvanični, improvizovani vrtić, aljkavo ograđen, gde se musava i siromašna deca prepuštaju zanosu igre, a mašta im, nadomešćuje konkretna materijalna zadovoljstva i kompenzuje normalno detinjstvo.
Film ima čitav niz nezaboravnih komičnih detalja. Đačintova muka da, posle povrede oka, sačuva odštetu, koju je u vidu osiguranja dobio od države, od mnoštva zainteresovanih da taj novac iskoriste za sebe, njegov seksualni apetit kojim otvoreno prkosi vlastitoj ženi Matildi (Linda Moreti) dovodeći prostitutku u njihovu zajedničku postelju, pokušaj žene da ga otruje (ipak, neće grom u koprive), te njegovo spasavanje i osveta kada zapali straćaru dok su svi unutra (što neće doneti ni jednu žrtvu), donose gledaocima salve crnog humora koji su čist konzumerski užitak. Čoporativni odlazak po babinu penziju (Đačintova majka, zaljubljena u TV ekran) poseban je praznik u životu zajednice i izvor niza humornih situacija. Majku glavnog junaka, džangrizavu Nonu Antonečiju, igra na veličanstven način glumac Đovani Rovini sa grotesknim, gotovo stripovskim efektom.
Iako je film nabijen mnoštvom pakosti, u tihim kadrovima gde kamera prelazi preko pospanih tela bukvalno nabijenih jedna uz druge (pa i jedni na druge), oseća se neko kukavno zajedništvo u muci i nevolji nemanja i besparice, dok se deli to parče sudbine koje im je zapalo i, ipak, usmerenost jednih na druge. Tu Skola pokazuje neverovatnu količinu empatije, saučesništva, humanosti i ljubavi za svoje “ružne, prljave i zle”, iako ih je nagrdio i ogolio do srži u njihovoj pokvarenosti (koja, pak, stiže najčešće iz nužde i lošeg statusa). Na kraju krajeva, Skola na vrlo inventivan način korespondira sa tekovinama neorealizma, konkretno sa sirotinjom iz De Sikinog ČUDA U MILANU, ali umesto bajke i eskapizma, nudi golo sučeljavanje sa bedom koje se amortizuje strasnim i subverzivnim humorom.
Dominantni Nino Manfredi je glumačko savršenstvo u ovom ostvarenju koje je okupilo brojne naturščike. Iako tada blista veliki broj italijanskih glumaca, sa olimpa samopouzdanja i valorizovane ostvarenosti (Marčelo Mastrojani, Vitorio Gasman, Alberto Sordi…), čini se da su granice glumačkog izraza pomerali i iskorake u autentičnoj ekspresiji demonstrirali najviše Nino Manfredi, Đankarlo Đanini i Ugo Tonjaci. Harizmatični đavo Đačinto Nina Manfredija je jedan od najzanimljivijih i najprovokativnijih likova italijanske kinematografije svih vremena.
RUŽNI, PRLJAVI, ZLI su dragulj iz antologije italijanskog i evropskog filma, koji je bio izvor inspiracije kasnijim velikim sineastima, poput Emira Kusturice. U Kanu 1976. godine Etore Skola nagrađen je za režiju, a film je u italijanskim bioskopima bio masovno gledan. Prikazan je na Festu ’77, a za jugoslovensku bioskopsku publiku otkupila ga je Croatia film iz Zagreba.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
