Review
Remarkably Bright Creatures je američka drama iz 2026. godine, koju je režirala Olivia Newman (Where the Crawdads Sing), a scenario je napisala zajedno sa Johnom Whittingtonom. Film je adaptacija istoimenog romana Shelby Van Pelt iz 2022. godine, njenog književnog prvenca koji je postao veliki bestseler i proveo više od 64 nedelje na listi najprodavanijih knjiga New York Timesa. Van Pelt je učestvovala i u filmskom projektu kao izvršna producentkinja.
U središtu priče je Tova Sullivan, udovica koja radi noćne smene u “Akvarijumu” i tamo razvija neobičnu vezu sa džinovskom pacifičkom hobotnicom Marcellusom. Istovremeno u grad dolazi Cameron, mladić koji pokušava da pronađe odgovore o sopstvenoj porodici, a njihove priče se postepeno povezuju. Glavne uloge igraju Sally Field i Lewis Pullman, dok glas Marcellusu daje Alfred Molina.
Film mi se u celini nije dopao. Glumačka postava je solidna, ali je gotovo sve drugo nekako promašeno. Sve je prenaglašeno, isforsirano i neprirodno. Kao da svaka scena mora da ti se objasni dodatno, umesto da se nešto jednostavno dogodi samo od sebe.
Priča se odvija prilično mirno i linearno, bez mnogo iznenađenja. Film polako spaja nekoliko osoba i njihovih ličnih problema, da bi ih kasnije povezao kroz zajedničke događaje i odnose. Sve ide ka tome da se postepeno otkrivaju stare tajne, porodične veze i stvari koje su likovi godinama nosili sa sobom. Problem je što se dosta toga može naslutiti mnogo ranije, pa nema pravog osećaja otkrivanja – više samo čekaš da film potvrdi ono što si već pretpostavio.
Zanimljivo je da izmišljeni Sowell Bay zapravo nije sniman u američkoj državi Washington, gde se priča odvija, već uglavnom u Vancouveru i Deep Coveu u Kanadi. Deo scena nastao je u pravom Vancouver Aquarium-u, dok je Marcellus napravljen pomoću vizuelnih efekata, uz proučavanje pravih džinovskih pacifičkih hobotnica Agnethe i Branda. Ekipa je čak snimala i prave podvodne kadrove kod Vancouver Islanda kako bi njegov svet imao što autentičniju osnovu.
Film isto nema mnogo veze sa realizmom kojem teži. Cameron dođe u novi grad i praktično svi mu odmah izlaze u susret, ljudi se upoznaju, povezuju, prihvataju jedni druge kao da je život neka reklama za malu američku zajednicu. Svi se od prvog trenutka trude da budu simpatični. I upravo je tu problem. Likovi su napravljeni da budu dopadljivi, ali su mi zbog toga upravo suprotni. Teško je poistovetiti se sa njima kada sve deluje kao konstrukcija.
A onda imamo oktopoda. Tu me je film pomalo podsetio na The Shape of Water, samo što je ovde ta veza još čudnije postavljena. Šta je zapravo priča oktopoda? Veliki deo toga deluje kao mali dokumentarac ubačen u igrani film: šta oktopod zna, šta može da uradi, kako razmišlja, kako posmatra ljude. Ideja sama po sebi jeste zanimljiva, ali meni nije dovoljno organski povezana sa ostatkom filma.
Zanimljivo je da je roman prošao veoma dobro i kod kritike i kod čitalaca. Moguće je da ovakva priča mnogo prirodnije funkcioniše u književnosti, gde unutrašnji svet likova i perspektiva oktopoda imaju više prostora. Na filmu mi sve to deluje previše proračunato, slatkasto i svesno sopstvene neobičnosti.
About the Author
