Review
Postoje filmovi u koje možeš da se sakriješ, pokriješ njihovom atmosferom tako lepo kao toplim ćebetom. LJUBICA je takav film, režiran elegantno, onako kako je jedinstveni Krešo Golik umeo, s razumevanjem i uvažavanjem za svoje junake, ovoga puta u modernom velegradskom ambijentu, gde njegova usamljena junakinja (sa mužem, gastarbajterom, retko se viđa i odnosi su potpuno hladni) i praktično samohrana majka, privremeno radi kao audio pedagog u zavodu za decu oštećenog sluha, obitava u iznajmljenom stanu.
LJUBICA je jedan od angažovanijih filmova spram pitanja ženskih prava i odluka u socijalističkoj zajednici, koji pomalo ide uz dlaku tadašnjem društvenom moralu jer, iako zvanično nije slobodna, Golikova junakinja (sjajna, lepa, harizmatična i apsolutno uverljiva Božidarka Frajt) se bori na svoj način da ipak ne kaže skroz zbogom emotivnoj sreći, pa hrabro dozvoljava sebi da uđe u vezu sa znatno mlađim muškarcem, studentom stomatologije Zlatkom (Ivan Piko Stančić, sladak ko šećer i mladalački i frajerski natempiran, potpuno osveženje u muškoj podeli kinematografije ondašnje velike zemlje).
Film u pogledu ženske samostalnosti, samosvojnosti i odvažnih odluka i korenitih promena gotovo da nije zaostajao za sličnim ostvarenjima koja su, naročito u američkoj kinematografiji, tematizovala žensko pitanje u generalno mačističkom svetu ili patrijarhalnoj zajednici (Džina Roulands kod Kasavetesa, Elen Berstin kod Martina Skorsezea, Džil Klejburg kod Pola Mazurskog, Dajana Kiton kod Ričarda Bruksa). Na početku filma Ljubicin muž Drago (Miodrag Krivokapić), koji radi u Nemačkoj i sa kojim je gotovo prestala da komunicira, sa gnevom i indignacijom izbaci iz stana mladog dečka svoje žene, jer je povređen činjenicom da ona uopšte sebi dopušta ljubavnu vezu, pogotovo sa tako mladim muškarcem. Smeta mu njena sreća sa njim. Naravno, Ljubica je svesna da taj odnos nema nekakvu perspektivu, ali ne odbija ljubavni zanos, bar neke divne i zabavne trenutke (odlične su i dražesne scene gde je mladić zavodi, a ponekad se inicijativa zavođenja prebaci i na nju, iskusniju, u međusobnoj igri koja se kruniše ljubavnom hemijom). Dok je osvaja, Zlatko je posebno simpatičan kada hoće da joj se omili kupovanjem Vivaldijeve ploče, a pošto ne zna koji kompozitor je u pitanju, on temu odzvižduće.
Ljubica je, kao sredovečna žena, na emotivnom i životnom raskršću i toga je svesna. Pitanje je da li će ikada više voleti i zato prihvata i tu, ipak neobičnu vezu, kao nešto što joj život šalje. Ostalo u njenom životu je briga i monotonija. Brine o sinu, koga povremeno šalje na selo u Liku kod muževljevih, poslu, deci kojoj u zavodu poklanja profesionalno punu pažnju i mnogo truda kako bi im pomogla da koliko-toliko progovore.
Postoje dva domaća filma iz 70-ih koji su bar na blic pokazali spokoj socijalističke zajednice, neku bezbrižnost, opskrbljenost. Iz ovovremskog ugla pogotovo. Mika (Svetlana Bojković) iz filma PAS KOJI JE VOLEO VOZOVE Gorana Paskaljevića je odbegla robijašica, razbucana, silovana i opljačkana, pomirena da nema ništa o njenom putu u inostranstvo i tamošnjoj sreći. U takvom stanju prolazi pored neke baletske škole gde male balerine, iz dobrostojećih porodica, spokojno vežbaju i uživaju u svom času. Ljubica nije u tolikim problemima kao Mika, čak ju je, bez obzira što nosi određene probleme, prijatno gledati kako dostojanstveno i u nekom gardu prema situaciji u kojoj se našla, hoda ulicama Zagreba. Scene iz zavoda sa gluvom decom u LJUBICI takođe su u znaku spokoja. Društvo pokazuje brigu, normalno je da se neko trudi oko njihovog problema, a Ljubica je primer dobrog i posvećenog radnika. Deca deluju srećno i zadovoljno, bez obzira na hendikep. Muzika Živana Cvitkovića lepo i nenametljivo pokriva interregnume koji donose melanholični svet junakinje izvan velikih dramskih obrta, kada je u žrvnju svakodnevice i obaveza.
Takođe, ne znam intenzivnije slikanu saobraćajnu vrevu i pulsiranje svakodnevice na ulicama Zagreba nego što je u tom filmu. Snimatelj je bio Živko Zalar.
Kada se pogleda kompletna filmografija maestralne Božidarke Frajt, može se reći da je ona glumica koja je imala sreću (koju je zaslužila) da igra u nekim od najbitnijih filmova hrvatske i jugoslovenske kinematografije. Ovaj je jedan od njenih trademarkova, ali takođe blistave role u ŽIVOJ ISTINI, VAGONU LI, ŽENI S KRAJOLIKOM i RITMU ZLOČINA, govore o kvalitativnim gabaritima njene karijere, uz saradnju i sa takvim veličinama kao što su Žika Mitrović i Veljko Bulajić.
LJUBICA je, čim se pojavila, prepoznata kao kvalitetan film (zasluge idu i Goranu Masotu za izuzetno savremen i gorućim pitanjima bremenit scenario) i nije iz kategorije onih potcenjenih kojima je potrebna revalorizacija. Golikov film se nadobijao nagrada u Puli i Nišu, a publika i kritika su ga podjednako zavoleli.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
