Novi Nišville se bliži, pa je dobar trenutak da se podsetimo odličnog prošlogodišnjeg programa, posebno filmskog dela festivala. Nišville je 2025. imao Movie Summit stage, kao i prethodnih godina, odnosno bioskop na otvorenom u Tvrđavi, i moram da kažem da je taj deo programa bio baš lepo uklopljen u ceo festival, nije delovalo kao nešto ubačeno sa strane, nego kao prirodan nastavak priče o muzici, autorima i ljudima koji su ostavili trag, doduše malo izdvojen u mračni deo tvrdjave, ali i to je imalo nekog šmeka.
Jedan od najboljih filmova u programu bio je „Prvih 100 godina – ceo vek životnog puta Vojislava Bubiše Simića“. Iskreno, ovo je film koji najviše pripada Nišvilu. Priča o Bubiši Simiću nije samo priča o jednom muzičaru, već o čitavom vremenu, o džezu kod nas, o kulturi koja se gradila polako i uporno. Film ima tu vrednost da sačuva nešto što se lako zaboravi, a ne bi smelo, baš zato što nije pokušavao da bude “veliki” film, nego važan film.
„Priscilla“ Sofije Kopole donela je potpuno drugačiji ton. Film ne ide na klasičnu priču o Elvisu, nego se fokusira na Priscillu i njen pogled na život pored velike zvezde. Coppola tu radi ono što često najbolje ume — prikazuje usamljenost, pritisak i odrastanje u svetu koji spolja izgleda glamurozno, a iznutra je dosta hladniji.
„Becoming Led Zeppelin“ je bio pravi izbor za festivalsku publiku, posebno za one koji vole muziku i dokumentarce. Film prati početke benda i pokazuje kako su od grupe talentovanih muzičara postali jedan od najvećih rok bendova svih vremena. Nije tu bilo mnogo filozofiranja, nego dosta arhivskog materijala, energije i muzike. Na otvorenom, u okviru festivala, takav film verovatno još bolje funkcioniše nego u klasičnoj bioskopskoj sali.
„Maestro Vili Kazasyan“ je kraći dokumentarac, ali važan za regionalni muzički kontekst. Film govori o velikom bugarskom dirigentu i kompozitoru, čoveku koji je ostavio ozbiljan trag u muzici. Takvi filmovi možda nemaju veliku publiku, ali su baš potrebni festivalima kao što je Nišville, jer podsećaju da muzika na Balkanu ima mnogo zanimljivih i često nedovoljno poznatih priča.
„Monsieur Aznavour“ je bio jedan od onih filmova koji se lepo uklapaju u program zbog veze između filma i muzike. Priča o Šarlu Aznavuru nosi taj klasični evropski šarm, ali i dosta emocije. Film prati čoveka koji nije odmah bio prihvaćen, ali je upornošću i talentom postao jedna od najvećih muzičkih figura Francuske.
„Maria“ Pabla Larraína je još jedan film o velikoj umetnici, ovog puta o Mariji Kalas. Larraín i inače voli priče o poznatim ženama koje javnost pamti kao ikone, a on pokušava da ih prikaže kao ljude. Film je sporiji, ozbiljniji i više okrenut atmosferi nego klasičnoj radnji, ali ima težinu.
„The Legendary Marion Williams“ je bio lep dodatak za sve koji vole gospel, soul i istoriju američke muzike. Marion Williams je imala neverovatan glas i uticaj na mnoge kasnije izvođače, a ovakav dokumentarac dobro podseća koliko je gospel važan za razvoj moderne muzike. Nije najzvučniji naslov programa, ali je jedan od onih filmova zbog kojih posle projekcije odeš kući sa novim imenom koje želiš da istražiš.
Sve u svemu, prošlogodišnji filmski program Nišvilla bio je veoma lepo osmišljen i dobro izbalansiran. Kombinovao je različite priče, stilove i autore, ali je sve ipak delovalo povezano sa duhom festivala — muzikom, umetnošću i ljudima koji su ostavili trag u svom vremenu. Posebno je važno što je među međunarodnim naslovima svoje mesto dobio i film „Prvih 100 godina – ceo vek životnog puta Vojislava Bubiše Simića“, jer takvi dokumentarci ne čuvaju samo uspomenu na velike umetnike, već i deo naše kulturne istorije.
About the Author
