Review
U vezi najnovijeg filma Andreja Zvjaginceva, osim starogrčkog mita o Minotauru, čudovištu kome se prinose mlade žrtve (u filmu je to nedvosmisleno ruska država koja mlade ljude šalje u ratnu mašinu za mlevenje mesa u Ukrajini), da bi se kompletiralo privatno-javno partnerstvo između ratne kasapnice i pojedinaca koji su voljno ili nevoljno spremni da služe tom devastirajućem mehanizmu, za intimne korelacije o nevernoj ženi, prevarenom mužu koji je rešen da ubije ljubavnika i tog nesrećnika koji je slabo obavešten da se takve šeme počesto krvavo završavaju, podsetio bih na rečenicu iz Kunderinih “Smešnih ljubavi” (priča “Simpozijum”): “Na kraju svake prave ljubavi je smrt i samo ljubav, na čijem je kraju smrt, može se nazvati ljubavlju”. Nije, na kraju, bila smrt supružnika, nego uljeza, ali posle katarze i mehanizama zaštite koje je muž pokrenuo (korupcija i uticaj lokalnih moćnika na policijski aparat i instutucije pravde), par će nastaviti da živi u harmoniji, možda i obnovljenih emocija, i posle takvog potresa
U Zvjagincevljevoj drami o ljubomori, osveti, ispraznosti ženskog trajanja pored ambicioznog muškarca, opterećenog u jakoj kompaniji strogo povezanoj sa državnim interesima, nema nevinih. Ako bi išli u strogu analizu amoralnosti i hirovitosti, čak i taj jadnik, fotograf, koji je mislio da će njegova afera sa prelepom ženom bogatog, uticajnog i uspešnog biznismena ostati nekažnjena, malo se previše zaneo a mogao je, ako bi primenili duboki cinizam, da prospe creva negde na ukrajinskom bojištu i da ga Rusija slavi kao heroja, umesto što se penje na tuđu ženu.
Biznismena Gleba (Dmitrij Mazurov) zatičemo u provincijskom ruskom gradu u situaciji kada mu se na glavu prospe gomila ozbiljnih problema. Žena Galina (Iris Lebedeva) počinje da ga vara, što se naslućuje i pre nego što upoznamo fotografa (Jurij Zavalnjuk) sa kojim ljubaviše, a početak je tzv Specijalne operacije u Ukrajini pa lokalna vlast vlasnicima firmi određuje kvote za mobilizaciju i slanje u rat. Glebov život na visokoj nozi u modernoj kući pokraj jezera postaje mučan, uralska hladnoća koju širi njegova žena prema njemu i nedvosmisleno odbijanje kad on poželi da budu intimni, jasno pokazuje da je neko drugi ušao u njen emotivni svet. Istraživati žensku hirovitosti, instinkte i razloge frustriranosti, nije baš uvek uputno, ali čini se da njeni realni razlozi za preljubu (osim ako se nije zaljubila, a u tom slučaju ništa ne pomaže niti se traže razlozi) ne stoje baš čvrsto. Ona njemu, posle jedne večere sa društvom koje joj ne prija i koje naziva “njegovim”, kaže da je svi vide kao Glebovi ženu i Serjožinu majku (imaju i sina, tinejdžera), a gde je tu ona? U međuvremenu, život na visokoj nozi, pune kese u kupovini, statusni nivo, ništa je ne zadovoljava kao odlazak u fotografov stan gde je spremna, da bi kompenzovala svoju usamljenost i izgubljeni identitet u braku koji je guši, da osim seksa, pravi svakakve gluposti, a jedan foto sešn, praktično će doći glave njenom ljubavniku. Ironija je da će mu Gleb presuditi teškim fotoaparatom, potpuno sluđen nekim fotografijama u kojima je glavni akter njegova žena, a tik ranije on se, dok mu je domaćin kretao da spremi kafu, pitao zašto je uopšte tu došao.
MINOTAUR, kao gotovo svi Zvjagincevljevi filmovi, a naročito prethodna dva (LEVIJATAN, BEZ LJUBAVI) ima inventar nonsensa u ruskom društvu. Ovde dominira otvorena kritika onoga što Putin radi i kako je sistematizovao svoju moć do poslednjeg bednika koji se nešto pita u nekoj provinciji, a dosta se i gunđa protiv takve autoritarnosti. Međutim, suptilno oko će primetiti na mikro primerima ironične opaske. Kad se dobro ponapiju na večeri u nekom restoranu, a tri para su u pitanju, oni se svi kućama odvoze taksijem, izbegavajući moguće nevolje. Muškarci izlaze napolje da puše, jer poštuju da je to u restoranu zabranjeno. Reklo bi se finoća, standardi i regularnost se prpošno šire društvom. Međutim, kakav kancer dolazi sa vrha i širi se u sve pore društva jasno je već iz onoga što je pomenuto ranije.
Definitivno, Zvjagincev je majstor dočaravanja zategnutih i hladnih partnerskih odnosa, a kroz mikro plan i lične, bračne i porodične nesreće i frustracije, traži i pronalazi ozbiljnu povezanost sa moralnom devastacijom, kukavičlukom, strahom i korupcijom koji dominiraju društvom. Jedina toplina (na stranu ljubavnička zaluđenost) koju tokom više od dva sata vidimo, stiže kada majka pokrije ćebetom Gleba, koji se kući vraća iscrpen i rastrojen, ne sluteći da joj je sin postao ubica.
Motiv fotografije je u MINOTAURU izvanredno korišćen u bukvalnoj i simboličkoj ravni. Dok se Gleb suočava sa svojim košmarnim stanjem posle oslobađanja od fotografovog leša, snaha i svekrva gledaju divne fotografije iz njene (svekrvine) mladosti i kada joj je sin bio mali. Neke druge fotografije, gde je suprugu video u zanosu strasti koji je izazvao drugi muškarac, Gleba su učinile ubicom. Da li i masovnim, pitanje je koliko će onih jadnika iz kvote preživeti u Ukrajini.
Verujem da bi Šabrol, autor NEVERNE ŽENE, bio zadovoljan ovim omažom njegovom ostvarenju, jer je i izvan ovog proširenog političkog konteksta, Zvjagincev u narativu, koji se bavi konkretno preljubom i zločinom, napravio odličan posao.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
