Review
Koristeći za temu hipotetički obračun nuklearnih sila, sa fokusom na napad na Sjedinjene Američke Države, Ketrin Bigelou još jednom kreće u avanturu koja za cilj ima gradnju filmske tenzije, ovoga puta na ogromnoj strepnji i strahu od kolosalnog udara koji bi razorio svet kakav znamo, svet koji je počesto “kuća dinamita” koja samo što nije zauvek odletela u vazduh. Ipak, iako joj je generisanje napetosti jedan od imperativa, čini se da ugledna rediteljka nije dostigla visoki napon i uzbuđenje koje su nudila većina njenih dosadašnjih ostvarenja.
Mnogo je nedefinisanosti u KUĆI DINAMITA: prva je u narativnoj strukturi namerno neodređen neprijatelj koji preti nuklearnim razaranjem Čikaga; dakle, nije Rusija, nije Kina, a da li je možda Iran ili Severna Koreja?). Drugo, film nema glavnog junaka ili junakinju, iako se na početku čini da bi Rebeka Ferguson kao Olivija Voker, viši oficir iz dežurne sobe Bele kuće (WHSR), mogla biti lik koji će nešto presudno učiniti. Skoro više od polovine filma likom odsutni ali glasom prisutni predsednik (Idris Elba je ove godine već bio glavni baja jedne velike sile, premijer Ujedinjenog Kraljevstva u filmu HEADS OF STATE Ilje Najšulera), dobija više prostora posle sat i nešto, i ti kadrovi su delom zabavni, delom zanimljivi, a na mahove i uzbudljivi, jer Elba je glumac od kalibra koji uz to ima i harizmu.
Najveći prostor odvija se među vojnim glavešinama u tehničko-tehnološki i digitalno savršeno opremljenom komunikacijskom (situacionom) centru gde je i gro ljudi od najvećeg poverenja predsednika USA. Dakle, praktično imamo jedan high-tech portret ljudskih resursa koji je pred jednim događajem bez presedana. Paradoksalno, najbolji delovi ove apokaliptične drame, nisu nikakvi akcioni ili posebno spektakularni delovi (takvih uglavnom ovde i nema, kao što nema ni nekih masovki, osim na samom kraju, koji je prilično pesimističan, kada određen broj ljudi biva evakuisan prema bunkerima koji ih mogu zaštititi od nuklearne bombe), nego emocije koje, svesni bliske katastrofe službenici SAD na raznim nivoima pokazuju prema svojim bližnjima, o kojima misle više nego inače, strahujući za njihove živote. A jako upečatljiv je i deo gde predsednik SAD jednom svom mladom savetniku, u odsudnim trenucima pred odluku da li uzvratiti udar, u iskrenoj ispovesti govori o svetu prepunom najopasnijeg oružja po opstanak čovečanstva.
Bigelou je i do sada pokazivala kako voli montažnu i snimateljsku razigranost (Beri Akrojd je ponovo direktor fotografije) i dinamičnu pratnju komunikacije određenih službi i specijalaca u važnoj akciji. Međutim, ovde je preterala sa čitavim nizom termina i skraćenica koji ključno osoblje i timovi saradnika i savetnika koriste, pa imate utisak kao da ste u svetu junaka iz romana Tomasa Pinčona “Duga gravitacije”, gde vitlaju i atakuju pojmovi iz fizike, a suština i tog dela jeste razaranje ljudske sile. Tako da u KUĆI DINAMITA imate pripremljene u izobilju sve sastojke za jednu zastrašujuću dizaster priču, ali gledalac je uglavnom pretrpan terminima iz američkog ministarstva za rat, odbrane i zaštite ili eventualnog napada sa nuklearnim potencijalom, a prava tenzija se Ketrin Bigelou ovoga puta izmigoljila. Pitanje je i da li je eksperiment sa formom (najveći kod nje još od filma THE WEIGHT OF WATER) i nelinearnom naracijom bio pametan izbor za jednu ovakvu temu.
Film KUĆA DINAMITA premijerno je predstavljen ove godine na festivalu u Veneciji, nešto malo je boravio u bioskopima SAD i Velike Britanija, a 24. oktobra prikazan je na Netflixu.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
