Review
Posle trideset godina od kako je počeo da se bavi režijom, Kventin Tarantino je danas uveliko ikonična figura svetskog filma.
Već nakon prvih filmova bilo je jasno da se svrstao među najzanimljivije autorske pojave u američkoj kinematografiji modernog doba. U svojim scenarističkim i rediteljskim ostvarenjima na početku je na neuobičajen način tretirao uglavnom svet kriminalaca i ostalh urbanh autsajdera, obogaćujući priče o njima sočnim i duhovitim dijalozima i stilskim i dramaturškim inovacijama. Filmski erudita i eklektik, reafirmator zaboravljenih ili zanemarenih B (žanrovskih) ostvarenja i glumaca koji su potonuli sa karijerom ili gurnuti na marginu, Tarantino je debitovao delom ULIČNI PSI, koje je pre trideset godina, u oktobru 1992, ušlo u bioskope.
Većina kritičara se slaže da je u pitanju jedan od najuspešnijih i najprepoznatljivijih debija u istoriji svetske kinematografije. Nekadašnji prodavac video-kaseta koje su, nebrojeno puta odgledane kao dopuna bioskopskim iskustvima, predstavljale njegove univerzitete, promoter je talasa koji je dobio naziv ”novi brutalizam”, jer podrazumeva filmove s velikim brojem scena eksplicitnog nasilja.
Tarantino je imao i sreće, jer se Harvi Kajtel, na pragu vlastite lude i umetnički potentne dekade (ZLI PORUČNIK, KLAVIR, MLADI AMERIKANCI, DIM…), zainteresovao za ovaj scenario, pa za fanove on donosi, u žestokoj konkurenciji onoga što je radio kod Martina Skorsezea, Džejmsa Tobaka i Ejbela Ferare, možda i njegov trade mark, a to je lik Mr. Whitea.
Tako je Kventin Tarantino imao korektne uslove za jedan obećavajući početak (možda je najveći kapital glumački ansambl koji je okupio; pored Kajtela, tu su, Tim Rot, Stiv Bušemi, Majkl Medsen, Kris Pen, Lorens Tirni i sam Tarantino, sa uvrnutom i budalastom idejom da on može pružiti neki glumački doprinos, što je u tom i svim kasnijim pokušajima štos ili pikanterija samo po sebi), ali ispalo je više, mnogo više. Ispao je kult.
Priča o neuspeloj pljački koja je trebalo da bude obavljena na vrhunskom profesionalnom nivou i posledicama tog debakla po aktere-izvršioce, u Tarantinovoj obradi ima nečeg vrlo zavodljivog i krvavo osobenog, uz majstorstvo vladanja nelinearnom naracijom i ”skokovitom” dramaturgijom. Očito je da je još u scenariju ovaj daroviti sineast pošteno poradio na karakterima koji, iako pripadaju svetu gangstera, i te kako imaju razvijene stavove i principe, vlastite poglede na svet, a sveta stvar im je dobro urađen posao. Zato kad sve bude krenulo naopako, neko će morati da plati za propali posao sa dijamantima, neko ko je, možda, i izdao. U fazi preispitivanja i sukobljenih gledišta, atmosfera postaje sve usijanija, krvavi pir je na pomolu.
Film ULIČNI PSI je u bioskopima prošao skromno, ali solidno uzimajući činjenicu da je reč o nezavisnoj produkciji (Empire ga je proglasio najvećim nezavisnim filmom svih vremena). Vreme je potvrdilo da to stoji. Kontroverzne su brojke koliki je budžet filma bio (između 1,2 i 3 miliona dolara, uz box office od 2, 9 miliona).
Međutim, film u raznim formatima ili platformama nikada nije prestao da zarađuje, a njegova slava je kroz godine i decenije samo rasla. Posle dve godine stigle su famozne PETPARAČKE PRIČE (1994) i, uz trijumf u Kanu, Tarantina lansirale među rediteljske zvezde, a ostalo je istorija. Kad je njega krenulo, i on je sa sobom povukao i revitalizovao niz glumačkih karijera, a kroz te angažmane novopridošli autor je izražavao svoje filmofilske posvete.
Sve je, naravno, po njega luđe i slađe, jer je reč suštinski o već viđenom luzeru i autsajderu kakvih ima milion u Americi. Ali, nešto ga je ipak izdvojilo od svih njih. Enormna i fanatična ljubav prema filmu kombinovana sa darom koji je pogledala sreća.
About the Author
More articles by Goran Jovanović »
