Pat Garrett & Billy the Kid (1973)

Revizionistički vestern PAT GARET I BILI KID bio je predmet spora između producentskih zahteva (MGM) i Pekinpoove vizije oko trajanja, ubacivanja ili izbacivanja određenih scena (montiralo ga je čak šestoro montažera, medu kojima i Rodžer Spotisvud, bez postignutog poželjnog dinamičkog moda i uz, verovatno, međusobni raskol) i muzičkog udela ali čini se da su početni relativno hladni utisak kod prijema filma uslovila najviše prevelika očekivanja gde bi mitska podloga o čuvenim revolverašima, prijateljima pa onda neprijateljima, koji su flertovali i sa oficijelnim učešćem u sprovođenju zakona i sa banditskim stažom, bila još jedan potencijalni rudarski zahvat koji bi ugrabio zlatno grumenje iz majdana veličanstvene DIVLJE HORDE (1969) i realni rediteljev problem da uhvati ritam u priči koja je u suštini separatna, lenja i spora, sa tek jedva dva-tri poštena susreta ključnih protagonista od kojih su većina obračuni.

Umor westernera, menjanje sveta, okolnosti i nazora i prilika za labudovu pesmu zasićenih kauboja koji bi sada neki mir i promenu ka tihim, bezbrižnim i nenasilnim oazama, u toplini ženskih bedara i grudi, uz malo zemlje i neke novčane zalihe, e pa takvo polazište nije ni moglo da donese neke preterano zanimljive i dinamične prizore pa čak ni Pekinpoov zaštitni znak u vidu slow motion kadrova nije podigao temperaturu u očekivanoj meri (nema ih, doduše, mnogo: malo sa petlovima u centru pažnje i završni obračun kada Pat Garet dokrajči Bilija Kida, pošto se prethodno privođenje završilo bekstvom bandita iz zatvora u Linkolnu, što je možda dramski i akciono najuzbudljiviji deo filma). Suštinski, priča je podeljena u dve kolone, te gledamo Bilijev put ka članovima bande nakon bekstva iz zatvora i Patovu strategiju da ponovo dođe u poziciju da ulovi čuvenog odmetnika.

Upravo takvom postavkom, Pekinpo je dao šansu Krisu Kristofersonu (Bili) i Džejmsu Kobernu (Pat) da izvajaju prilično duboke karaktere koji imaju moralne otklone jedan od drugog, ali i izgovore ili opravdanja za svoj put, za promenu pogleda ili doslednost u svetonazorima i izborima. Bili prigovara Patu da je pristankom na dogovore sa državnim aparatom i činjenicom da je krenuo u lov na njega izdao nešto više i vrednije od pukog pristajanja na služenje zakonu, odanost u prijateljstvu. Pata stiže zapravo starost i potreba za mirnom lukom pre nego što i on zakuca na nebeska vrata (kasnije proslavljena numera Knockin’ on Heaven’s Door koju peva Bob Dilan, koji je ovde, osim kompozitorskog zadataka, dobio jako zanimljivu ulogu, uz povremene duhovite minjone kao kada ga Kobern natera da čita natpise sa konzervi hrane kao igrokaz za jedan usputni obračun, tik pred pohod na glavnu lovinu). Pat je svestan da je izborom da je njegov mirni ostatak života direktno uslovljen ubijanjem bivšeg prijatelja sebe na izvestan način oskrnavio, mada Kidova tvrdoglavost i suprotstavljanje malo ublažavaju krivicu predstavnika zakona. Takođe, imamo nekoliko odlazaka na nebo među sporednim likovima i ti momenti daju dodatni elegični i emotivni ton ovoj priči.

Brojni epoizodisti daju i odličan šlagvort za elegantne, mudre i sofisticirane nastupe Koberna i Kristofersona, koji je ipak malo čudan izbor za Bilija Kida. Ne i loš, naravno. To jednostavno nisu šupljoglave bitange vične pucanju, koje udaraju jedna na drugu, već filozofski i empirijski duelisti, sudar svetova koji se nalaze na razmeđi, u okruženju koje se duboko menja. Tu je mladi Čarli Martin Smit, olinjali vukovi Slim Pikens, Emilio Fernandez, Džejson Robards, R. G. Armstrong, Džek Elam, Čil Vils, uvek otkačeni i zanimljivi L. Ku. Džons, Hari Din Stenton i Met Klark, i drugi.

Film je dobio kroz vreme bolje kritike nego u početku, međutim, PAT GARET I BILI KID ostavlja dvojak utisak: oseća se da tonus Sema Pekinpoa u kvalitetnom ishodištu jenjava, jer se, prosto rečeno, odnos zanimljivog i nezanimljivog u priči pomera ka ovom drugom, ponekad u slobodnom padu, a s druge strane ceo talas revizionističkog vesterna ipak u ovom delu dobija jedan od stubova svoje žanrovske konstrukcije i nezaobilazan je u tretiranju varijacija na temu ikona Divljeg zapada.

U Jugoslaviji, distributer Kinematografi iz Zagreba prikazivao ga je pod nazivom BIVŠI PRIJATELJ KID.